интонациона фраза говорна целина, скуп речи обједињених интонацијом у једну ритмичко-мелодијску јединицу. И. ф. логичка је јединица у говору, истакнута прозодијским карактеристикама и омеђена двема паузама. Акустичке особине интонационе фразе истакнуте су променама фреквенције основног тона (F0): на почетку фразе тон расте, што може бити праћено дужењем иницијалног слога или бржим темпом говора, током трајања фразе смењују се успони и падови, а на крају фразе тон пада, што често прати дужење финалног слога или речи, а понекад и промена начина фонације. Поред термина интонациона фраза у лингвистичкој литератури употребљавају се бројни термини: акценатска целина, интонациона јединица, тонска група, фонички низ, говорни блок, фонетска фраза, експираторна група, синтагматски акценат, говорна реченица. У складу са различитом терминологијом, постоје и различита именовања чиниоца једне интонационе фразе, који се своде на поделу фразе на одређене сегменте: почетак, језгро и завршетак. Најистакнутији део интонационе фразе јесте њено језгро или нуклеус. Мелодију интонационе фразе представљају различита тонска кретања њених сегмената. Интонација једне фразе одређује се као силазна, узлазна или равна, а понекад и као силазно-узлазна или узлазно силазна. И. ф. јесте реализација информационе јединице која представља обавезан елемент дискурса и чију организацију и сементацију у дискурсу одређује говорник. Више интонационих фраза обједињено је у један говорни параграф или паратон, који представља сегмент дискурса обједињен истом темом. Дикцијске фигуре које се могу посматрати приликом анализирања интонационих фраза су градација, набрајање или контраст. Градација представља посматрање више интонационих фраза у низу, чије се одређено својство може повећавати (градација у порасту – климакс) или опадати (градација у опадању – антиклимакс). Када се у говору нижу интонационе фразе једнаке по смисаоном значењу и одређеном својству, реч је о набрајању. Контраст, стилска фигура која се усталила и као дикцијска фигура, исказана је у говору смењивањем различитих, најчешће супротних, прозодијских средстава, односно изразитом променом интонације. Исп. акценат, интонација, пауза.
Литература:
Милетић, Бранко, Основи фонетике српског језика, Београд: Знање, 1952.
Gussenhoven, Carlos, The Phonology of Tone and Intonation, Cambridge: Cambridge University Press, 2004.
Sredojević, Dejan, Dikcija: o glasu, glasovima, akcentu i prozodiji u srpskom jeziku, Novi Sad: Filozofski fakultet, 2022.