експираторни акценат (‘) акценат који се одликује снагом фонационе струје, тј. чије је наглашавање остварено само већим интензитетом гласа који је носилац акцента; нема квантитативних ни квалитативних опозиција, одн. тонских обележја; овај тип акцента одликује изразито снажан изговор акцентованих слогова, напрегнута артикулација – а самим тим, због изразитог утрошка фонационе струје, неакцентовани слогови изговарају се са знатно нижим, слабијим степеном изразитости артикулације. Овакав акценат у српском језику одлика је призренско-тимочке дијалекатске области и представља балканизам, једну од особина које су распрострањене и у другим словенским и несловенским балканским језицима. Експираторни акценат резултат је неутрализације квантитета краткосилазног (у односу вода̍ (<вода̏), наро̍д (<на̄ро̏д), ради̍ли (<ра̄ди̏ли)) и дугосилазног акцента (у односу дево̍јка (<дево̂јка), главо̍м (<гла̄во̂м), трпи̍мо (<тр̄пи̑мо)); њиме се, дакле, обележава гласовни удар, место акцента, али изостају могућности његовог диференцирања по квантитету и квалитету. Ово свођење на један акценат у вези је с појавом чијом се последицом оно и јавља – скраћивање дужина: сви дуги слогови, било да су носиоци акцента или неакцентовани, скраћени су. Укидање квантитативних разлика резултирало је тиме да је број начина наглашавања идентичан с бројем слогова. Експиратнорни акценат у начелу има слободну дистрибуцију, може се реализовати на било којем слогу (нпр. зла̍то, коле̍но, јуна̍к, прође̍ или пројде̍ (2. и 3. л. мн. аориста)). У појединим деловима призренско-тимочке дијалекатске области изговор експираторног акцента може варирати трајањем и тоном у зависности од реченичне интонације и(ли) од субјективних особина у говору појединца. Исп. акценат.
Литература:
Белић, Александар, „Дијалекти источне и јужне Србијеˮ, Српски дијалектолошки зборник, књига 1, 1905.
Ивић, Павле, Дијалектологија српскохрватског језика: увод и штокавско наречје, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2001.