акцентуација (фр. accentuation, нем. Akzentuation) 1. систем акцената односно нагласака једног језика, дијалекта или говора. 2. акценат, начин акцентовања. У стандардном српском језику остварује се новоштокавска акцентуација, која подразумева четири акцента који се разликују по квалитету и квантитету, као и два неакцентована квантитета (постакценатску дужину и неакцентовану краткоћу). Правила дистрибуције акцената у стандардном српском језику су следећа: силазни се акценти могу јавити у једносложним речима или на првом слогу вишесложних речи; узлазни акценти јављају се на било којем слогу вишесложних речи изузев последњег; последњи слог не може бити носилац акцента. Исп. акценат, акцентологија, прозодија.
Литература:
Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић, Фонологија српскога језика, Институт за српски језик САНУ, Београдска књига – Матица српска, 2010.
Subotić, Ljiljana, Dejan Sredojević, Isidora Bjelaković, Fonetika i fonologija: Ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika, Novi Sad: Filozofski fakultet, 2012.