проклиза (енгл. proclisis) 1. акцентолошка зависност неке речи од акцента наредне речи с којом чини једну интонациону целину. 2. положај у којем се налази проклитика. По правилу, у овом се положају могу наћи предлози, везници и речца не и у проклизи у неким случајевима могу понети акценат који ће на њих прећи с речи која је силазно наглашена (нпр. нѐ волим (< во̏лим); нѐ прӣча̄ш (< при̑чаш); нѐ схвата < схва̏та) (речца не је у проклизи)). Супр. енклиза. Исп. акценат, интонација, проклитика.
Литература:
Subotić, Ljiljana, Dejan Sredojević, Isidora Bjelaković, Fonetika i fonologija: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika, Novi Sad: Filozofski fakultet, 2012.