ритам говора правилно смењивање наглашених и ненаглашених јединица у говору – акцентованих и неакцентованих слогова, дугих и кратких слогова, високих и ниских тонова, пауза и интонационих целина. Ритам можемо посматрати из угла спонтаног и из угла уметничког говора. Ритмом говора одсликане су индивидуалне особине говорника приликом спонтаног говора, његово расположење и начин мишљења. У уметнички обликованом говору ритам се остварује спонтано или намерно, како би се постигла правилност ритмичких јединица, а самим тим и лепота израза. Из угла теорије књижевности ритам се посматра као смењивање акцентованих и неакцентованих слогова, када је у питању силабичко-тонска версификација, или понављањем истог броја акцената, када је у питању тонска версификација. Постоји и подела језика на основу ритма, и то на језике који имају ритам по нагласку (stress-timed) и језике који имају ритам по слогу (syllable-timed). У језицима који имају ритам по нагласку наглашени слогови јављају се у правилним интервалима, независно од ненаглашених слогова између њих, што се назива изохронизам или изохронија. У језицима који имају ритам по слогу слогови се нижу у правилним временским размацима, што се назива изосилабизам. Исп. акценат, интонација, интонациона фраза, пауза, темпо говора.
Литература:
Rečnik književnih termina, Beograd: Nolit, 1986.
Sredojević, Dejan, Dikcija: o glasu, glasovima, akcentu i prozodiji u srpskom jeziku, Novi Sad: Filozofski fakultet, 2022.