комуникативна реченица 1. минимална јединица којом се може пренети информација. Свака реченица се може посматрати из два комплементарна аспекта – из граматичког и комуникативног. На овај начин су у анализи одвојени граматички и комуникативни аспект реченице, тј. раздвојене су граматичка (граматичка реченица = предикатска реченица) и комуникативна реченица. Граматичком реченицом сматра се минимална предикативна јединица, тј. реченица која садржи предикат. Комуникативном реченицом се сматра минимална јединица којом се може пренети информација, тј. свака к. р. није нужно и граматичка реченица, јер свака к. р. не мора имати предикат (нпр. Ево аутобуса!). Да би се разликовала граматичка од комуникативне реченице, у лингвистици се по правилу за комуникативну реченицу користи термин исказ. То значи да све граматичке ( = предикатске) реченице у одређеној говорној ситуацији могу добити статус комуникативних реченица, тј. исказа. С друге стране, као што је већ речено, постоје искази који немају предикат у форми личног глаголског облика као нужни конституент предикатске граматичке реченице. 2. реченица која се састоји од најмање једне независне предикатске реченице, којом се пружа обавештење, поставља питање, изриче заповести изражава емоционална реакција, а њена реализација се у говору изражава интонацијом, а у писању великим почетним словом на почетку и интерпункцијским знаком на крају – тачком, упитником или узвичником. У традиционалној граматичкој литератури се за комуникативну реченицу јавља и термин реченица у ширем смислу. По саставу к. р. може бити проста и сложена. Ако се к. р. састоји само од једне независне предикатске реченице, за њу се каже да је по свом саставу проста реченица. Ако у састав комуникативне реченице улазе две или више предикатских реченица, онда се каже да је она сложена реченица. Према функцијама које обављају комуникативне реченице се традиционално деле или у оквиру трочланог система на обавештајне (изјавне), упитне (интерогативне) и узвичне (екскламативне), или у оквиру петочланог система на (изјавне), упитне (интерогативне) и узвичне (екскламативне), заповедне (императивне) и жељне (оптативне). Свођење петочланог система на трочлани узроковано је тиме што се заповест и жеља врло често исказују узвичним (екскламативним) реченицама (Враћај се кући! Живела слобода!). Модерне граматике које се баве говорним чиновима ову класификацију шире и даље разрађују, разврставајући исказе на основу њихове прагматичке функције. Исп. исказ, предикатска реченица, проста реченица, сложена реченица.
Литература
Бабић, Миланка, „Екскламативне реченице у српском језику“, Синтаксички и стилистички огледи, Београд: Јасен, 2015, 15-31.
Ковачевић, Милош, „О односу реченице и исказа“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 48/5, Београд: Филолошки факултет, 2018, 63-70.
Симић, Радоје, Основи синтаксе српског језика, Београд – Никшић: Филолошки факултет, Научно друштво за неговање и проучавање српског језика – Јасен, 2000.
Стевановић, Михаило, Савремени српскохрватски језик: (граматички системи и књижевнојезичка норма) II. Синтакса, Београд: Научна књига, 1974.
Стевановић, Јулијана, „Досадашња проучавања непредикатских реченица у науци о српском језику“, у: Зборник радова са X научног скупа младих филолога Србије: Савремена проучавања језика и књижевности, година IX, књига 1, Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу, 2019, 177-183.
Mrazović, Pavica, Zora Vukadinović, Gramatika srpskohrvatskog jezika za strance, Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad: Dobra vest, 1990.