напоредност (напоредни однос) независни међусобни однос, најчешће између две реченице (Уђи па затвори врата), али и два реченична члана са истом функцијом, истог синтаксичког ранга (Јелена и Марија су најбоље другарице и одличне ученице); напоредне реченице, напоредне форме. Н. о. међу реченичним члановима могу бити саставни (Брат и сестра се лепо слажу), супротни (Нису били у позоришту, већ у биоскопу) и раставни (До школе можеш ићи аутобусом или трамвајем). Н. о. међу реченицама могу бити саставни (Деда седи у фотељи и чита новине), супротни (Ничему се не чуди, а свачему се надај), раставни (Узми или остави) и градациони (Злочинце не само да не кажњавају већ их славе као хероје). У напоредне односе некада су се сврставали искључни (Сви смо ми глупи, само си ти паметан) и закључни (Мислим, дакле постојим) н. о., али се они у савременим граматикама сврставају у супротне, односно саставне н. о. Све сложене реченице деле се, у зависности од односа у коме се налазе просте реченице од којих се састоје, на напоредносложене реченице, које се налазе једна према другој у равноправном односу, (Уђи или изађи), и зависносложене реченице, које су засноване на зависном односу једног предикацијског дела према другоме (Уђи ако смеш). Исп. координација, паратакса.
Литература
Ковачевић, Милош, „Типови и значења независносложених реченица“, Књижевност и језик, LXVII/1, Београд, 2020, 13-25.