африката (лат. affricātus партицип перфекта пасива глагола affricō 1. sg., affricāre ‘натрљати’; нем. Affrikata, фр. affriquée) глас при чијој артикулацији фонациона струја наилази на препреку која се отклања уз сужење (теснац); сливени сугласник. Термин а. односи се на класификацију сугласника на основу начина изговора. Прави сугласници се према начину изговора деле на експлозиве, фрикативе и африкате. Африкате су они сугласници при чијој артикулацији глас пролази кроз три фазе: фонациона струја прво наилази на потпуну препреку (преграду), затим, док преграда траје, ваздушни притисак расте, а фонациона струја се акумулира (оклузија) и, на крају, долази до постепеног уклањања препреке која прераста у теснац (сужење). У српском језику а. су: ц, џ, ч, ђ, ћ. Начин артикулације а. садржи елементе једног експлозивног (потпуну преграду) и једног фрикативног сугласника. Према звучности, африкате се деле на звучне (ђ, џ) и безвучне (ц, ч, ћ). Према месту артикулације африкате су палатали (џ, ч, ђ, ћ) и дентали (ц). Такође, разликују се тврде (ц, ч, џ) и меке (ћ, ђ) а. Приликом изговора гласа ц врх језика са горњим секутићима прави преграду која прелази у теснац; гласне жице не трепере. Гласови џ и ч артикулишу се тако што врх језика са предњим делом предњег непца прави преграду која прелази у теснац, куда и пролази фонациона струја; при изговору гласа џ гласне жице трепере, а при изговору гласа ч не трепере. Гласови ђ и ћ артикулишу се тако што дорзални део језика и предње непце праве преграду која прелази у теснац, кроз који пролази фонациона струја; при изговору гласа ђ гласне жице трепере, а при изговору гласа ћ не трепере. Приликом изговора свих а. меко непце и увула налазе се у горњем положају. У старословенском језику постојао је и глас [дз] као звучни парњак гласу ц. У српском језику глас [дз] прешао је у з, а данас се повремено чује у појединим дијалекатским областима или у сандхију (отац би = отваƺби). Исп. консонант, сугласник, фрикатив, експлозив, палатал, дентал, артикулација.
Литература:
Милетић, Бранко, Основи фонетике српског језика, Београд: Знање, 1952.
Симић, Радоје, Бранислав Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика, Београд: Универзитет, 1996.
Стевановић, Михаило, Савремени српскохрватски језик: (граматички системи и књижевнојезичка норма). 1. Увод. Фонетика. Морфологија, Београд: Научна књига, 1986.