билабијал (од би- < лат. bis ‘двапут’ + лабијал) глас који се артикулише учешћем обе усне, односно склапањем усана; двоуснени глас, двоуснени сугласник. Термин б. односи се на класификацију сугласника на основу места изговора. Билабијални и лабиодентални сугласници чине лабијалне (уснене) сугласнике. У српском језику билабијални сугласници су: п, б, м. Према звучности, билабијали могу бити звучни (б, м) и безвучни (п). На основу начина артикулације, билабијали су експлозиви (п, б) и назали (н). Гласови б и п настају оралном артикулацијом, тако што фонациона струја у усној дупљи наилази на препреку коју праве обе усне и која се нагло отклања уз експлозију (прасак). При томе меко непце и увула остају у горњем положају, при изговору гласа б гласне жице трепере, а при изговору гласа п не трепере. Глас м настаје назалном артикулацијом, тако што усне праве потпуну препреку која се нагло отклања, док један део фонационе струје пролази кроз уста, а други део кроз нос. Меко непце и увула су у доњем положају, а гласне жице трепере. Исп. лабијал, лабиодентал, консонант, сугласник, експлозив, сонант.
Литература:
Милетић, Бранко, Основи фонетике српског језика, Београд: Знање, 1952.
Симић, Радоје, Бранислав Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика, Београд: Универзитет, 1996.
Стевановић, Михаило, Савремени српскохрватски језик: (граматички системи и књижевнојезичка норма). 1. Увод. Фонетика. Морфологија, Београд: Научна књига, 1986.