метатеза (грч. μετάθεσις [metáthesis] ‘премештање’) промена места гласова или слогова у некој речи. М. у ширем смислу представља промену места свих језичких јединица у реченици – гласова, слогова и речи. Током историјског развитка језика била је честа појава, те изучавањем историјске фонетике наилазимо на многобројне примере у којима је она извршена: все>све, всег>свег итд. До метатезе долази и када су говорници у афекту, недовољно пажљиви или желе што пре да изговоре неке речи, тако да се глас који је већ присутан у нашој свести изговори пре него што би требало. Данас се уочава у многим дијалектима српског језика (намастир<манастир, вође<овђе), дечијем говору, али и у разговорном језику, лапсусима (инфракт<инфаркт) и сл. Метатезе су карактеристичне и у појави која се у енглеском зове спунеризам, а која представља замену почетних гласова двеју узастопних речи. Једна од особина словенских језика је и метатеза ликвида, која се односи на спој прасловенских група *er, *or, *ol, *el и консонанта, које су кроз историју обично мењале места тако да на почетку речи стоји *r или *l (*berza>бреза). Исп. глас, гласовна алтернација, фонетика.
Литература:
Белић, Александар, Историја српског језика, Изабрана дела Александра Белића, том 4, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2006.