нагласак 1. карактеристичан начин изговора у којем се препознају фонетске и акценатске одлике одређеног језика или дијалекта, a тиме и територијално, односно дијалекатско порекло говорника. Н. представља скуп говорних карактеристика које се везују за све говорнике одређеног језика. Те карактеристике најбоље се препознају када се говорник служи неким другим језиком. Када се за некога каже да говори с акцентом или с нагласком, жели се истаћи то да он није примарни говорник језика који говори и да се у његовом говору осликавају фонетске црте матерњег (примарног) језика. 2. акценат, количина снаге која се користи при изговарању и истицању одређеног слога у речи. Према начину истицања говорних елемената, акцентуација може бити динамичка или тонска. Динамичка акцентуација је акцентуација коју одликује напрегнута артикулација и снажан изговор акцентованих слогова, као и слабији изговор неакцентованих слогова (руски, чешки, пољски, немачки, мађарски језик). Тонска (музичка) акцентуација одликује се разликом између висине акцентованих и висине неакцентованих гласова (кинески језик). Српски језик има тонски тип акцентуације. У језицима може постојати један или више акцената, те тако постоје једноакценатски, двоакценатски, троакценатски системи. Стандардни српски језик има четвороакценатски систем, који чине четири акцента (дугосилазни (мајка), краткосилазни (песма), дугоузлазни (љубав) и краткоузлазни (вода) акценат) и постакценатска дужина (певам, радост, дечак). Овакав четвороакценатски систем формиран је према некадашњем стању двају новоштокавских дијалеката – херцеговачко-крајишког и шумадијско-војвођанског. Старији дијалекти у српском језику (призренско-тимочка дијалекатска област, зетско-сјенички, косовско-ресавски и смедеревско-вршачки) разликују се у инвентару акцената од млађих, новоштокавских дијалеката. У српском језику постоје правила о дистрибуцији акцента која чине део ортоепске норме: силазни акценти могу стајати на првом слогу вишесложних речи и у једносложним речима, док остали могу стајати на свим слоговима осим последњег. На једносложним речима могу стајати само силазни акценти. У српском језику акценат је делимично слободан, али и покретан – једна реч у оквиру парадигме може имати акценат на различитим слоговима. Акценат може служити као разликовно средство (семантичко-диференцијални знак) међу различитим облицима речи (лексички акценат), те правити разлику између значења речи (лук и лук) и различитих граматичких облика речи (жена (ном. јд.) и жена (ген. мн.), или пак реченица (реченични акценат). Са становишта фонологије, нагласак служи за разликовање степена емфазе и контраста у реченицама. Реченичним, фразним или логичким акцентом увиђа се смисаоно значење реченице, њиме је обележена она реч у реченици коју је потребно посебно истаћи. Реч истакнута логичким акцентом може се наћи на било којем месту у реченици, али се обично налази на почетку или на крају реченице. Исп. акценат, акцентологија, интонација, прозодија.
Литература:
Јокановић-Михајлов, Јелица, Прозодија и говорна култура, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2012.
Николић, Берислав, Основи млађе новоштокавске акцентуације, Београд: Институт за српскохрватски језик, 1970.
Garde, Paul, Naglasak, Zagreb: Školska knjiga, 1993.
Peco, Asim, Osnovi akcentologije srpskohrvatskog jezika, Beograd: Naučna knjiga, 1988.
Subotić, Ljiljana, Dejan Sredojević, Isidora Bjelaković, Fonetika i fonologijа: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika, Filozofski fakultet: Novi Sad, 2012.