метатонија (од грч. μετά [metá] + τόνος [tonos]) процес настанка нових акцената узлазне интонације услед тонских измена постојећих акцената силазне интонације, реализован преношењем акцената за један слог ка почетку речи уз промену тона. Поред промене места и квалитета акцента, процесом метатоније се у српском језику могао променити и квантитет акцента. Промена квалитета акцента подразумева да се силазни акценти премештају за један слог ка почетку речи и постају узлазни (жена̏ > жѐна, вода̏˃во̀да). До промене квантитета акцента долази у зависности од постојања предакценатске дужине и квантитета првобитног акцента. Ако је слог на који акценат прелази био наглашен предакценатском дужином – тада акценат постаје дуг (рӯча̏к > ру́чак, пӣса̏ц > пи́сац). Међутим, ако слог на који акценат прелази није био наглашен, акценат постаје кратак (дево̑јка > дѐво̄јка, деча̂к > дѐча̄к). Такође, уколико је акценат који прелази био дугосилазни, на његовом месту остаће постакценатска дужина (јуна̂к > ју̀на̄к, гово̑рнӣк > го̀во̄рнӣк), а, уколико је био краткосилазни, слог са којег је прешао биће ненаглашен (мали̏на > ма̀лина, мара̏ма > ма̀рама). Процес метатонијског преношења настао је као последица мењања склопа речи у прасловенској језичкој заједници. Процесом метатоније у прасловенском систему настао је шесточлани акценатски систем, који се у српском језику прво свео на троакценатски систем (краткосилазни акценат, дугосилазни акценат и метатонијски акут), из којег су касније настали сви акценатски системи који данас постоје на српском говорном подручју. У српском језику су се измене прасловенске акцентуације кретале у правцу неутрализације прозодијских одлика међу старим и новим акцентима, као и у отклањању политонијског обележја акцентованих слогова. Метатонијски акут, који се у већини говора изједначио са дугим циркумфлексом, данас се чује тек у појединим дијалектима српског језика. Након губљења метатонијског акута, акцентуација српског језика била је монотонска и није познавала тонске опозиције, а потом, крајем 14. и почетком 15. века, процесом метатоније у српском језику настају узлазни акценти и почиње развој четвороакценатских система. Метатонијско преношење, у науци познато као новоштокавско преношење, у потпуности је остварено у двама дијалектима српског језика: источнохерцеговачком и шумадијско-војвођанском, који се називају новоштокавским дијалектима и који чине основицу савременог српског језика. Исп. акценат, метатакса.
Литература:
Белић, Александар, Акценатске студије, Београд: Српска краљевска академија, 1914.
Стевановић, Михаило, Књига о акценту књижевног језика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991.
Јокановић-Михајлов, Јелица, Прозодија и говорна култура, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2012.
Peco, Asim, Osnovi akcentologije srpskohrvatskog jezika, Beograd: Naučna knjiga, 1988.