метатакса (грч. μετάταξις [metátaxis] од μετά [metá] + τάξις [táxis] ‘ред’) преношење акцената за један слог ка почетку речи без промене тона. У српском језику м. подразумева прелазак силазних акцената за један слог ка почетку речи без промене тона, односно квалитета акцента (сестра̏ > се̏стра, стани̏ца > ста̏ница). Ако акценат прелази на слог који је наглашен предакценатском дужином, долази до промене квантитета акцента и он постаје дуг (бо̄лни̏ца > бо̂лница, пе̄та̏к > пе̑так). Са друге стране, ако слог на који акценат прелази није био наглашен, акценат постаје кратак (сестра̏ > се̏стра, неде̏ља > не̏деља). Такође, уколико је акценат који прелази био дугосилазни, на његовом месту остаће постакценатска дужина (јуна̂к > ју̏на̄к); уколико је био краткосилазни, слог са којег је прешао биће ненаглашен (вода̏ > во̏да). Уколико преношење акцената прати и промена тона и настанак узлазних акцената, у питању је процес метатоније, карактеристичан за новоштокавске дијалекте. Са друге стране, м. подразумева преношење акцента без промене тона, тако да акценти задржавају силазну интонацију, без обзира на то да ли је померање фонетског или морфолошког типа. Облици добијени метатаксом чине дијалекатски слој лексике и ненормативни су. Дијалекти у којима се м. обично јавља су косовско-ресавски и зетско-рашки. Исп. акценат, метатонија.
Литература:
Стевановић, Михаило, Књига о акценту књижевног језика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991.
Јокановић-Михајлов, Јелица, Прозодија и говорна култура, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2012.
Peco, Asim, Osnovi akcentologije srpskohrvatskog jezika, Beograd: Naučna knjiga, 1988.