дијалектологија (од дијалект + -логија < грч. -λογία [-logía] ‘знање’, λόγος [logós] ‘реч’) научна дисциплина која се бави проучавањем дијалеката, народних говора. Она проучава географски или социјално дистинктивне варијанте једног језика, настале као резултат хоризонталне (територијалне) и(ли) вертикалне (социјалне) стратификације. Географски дистинктивни варијетети неког језика, као најраспрострањенији тип дијалекатске диференцијације, најчешће се називају дијалектима – географским, регионалним, локалним и сл. Социјално дистинктивни варијетети неког језика називају се социјалним или класним дијалектима, а у новије време се за њих најчешће користи термин социолекти, при чему се као типичан пример социјално мотивисаног језичког раслојавања обично узима жаргон. Предмет проучавања традиционалне дијалектологије српског језика јесу нестандардни територијални језички варијетети на свим језичким нивоима (фонолошком, морфолошком, лексичком, синтаксичком) у синхроној и дијахроној перспективи. Главна метода за прикупљање дијалектолошке грађе јесте интервју (који је у домену традиционалне дијалектологије најчешће етнолингвистички, а идеалног информатора представља што старији говорник (по могућству жена) из одређене руралне области, док се у домену социјалне дијалектологије најчешће користи социолнигвистички интервју, без стриктног упитника – с циљем да се информатор доведе до тога да не размишља о томе како прича, већ да размишља о ономе о чему прича, како би се од њега забележио што природнији говор; циљна група испитаника зависи од саме природе истраживања), али се такође користе и разне врсте специјализованих упитника и др. Почетак дијалектологије као науке у организованом смислу везује се за другу половину 19. века, са заснивањем речника и граматика регионалних дијалеката у западној Европи, а у центру истраживачке пажње биле су регионално особене речи – по свом изговору, облику или значењу. Структурализам, који се почео развијати од тридесетих година двадесетог века, усмерио је каснија дијалектолошка истраживања ка давању описа дијалекатских система и затим ка међусобном поређењу одговарајућих система у различитим дијалектима, ка изучавању принципа по којима дијалекатске особине ступају у одређене односе. Тако је структуралистички приступ дијалектолошким подацима омогућио установљење система структурних кореспонденција или дијасистема, а дијалектологија је у својој структуралној епохи добила и нове појмове и термине као што су дијасистем и идиолект. Почетком 20. века дијалектолошки рад који се састојао од прикупљања информација о појединачним дијалекатским особинама еволуирао је у праћење географског распростирања конкретних језичких појава с различитих језичких нивоа, представљаног дијалектолошким картама, а тако је настала лингвистичка географија. Централни инструмент савремене дијалектологије представљају дијалектолошки атласи, у којима се картографисањем приказују засебне језичке појаве (одређена фонетска, морфолошка или лексичка посебност), с циљем одређивања њиховог географског распростирања, без обзира на државне и друге границе. У другој половини 20. века дијалектолошка истраживања се у знатнијој мери повезују са социолингвистиком, након што су амерички дијалектолози (првенствено Вилијам Лабов) усмерили своја испитивања на изговорне варијанте условљене социјалним, а не географским фактором. Тако се у новије доба као посебна дисциплина појавила социјална дијалектологија. Математички метод, пре свега статистички приступ, уобичајио се у знатној мери у квалификацији и класификацији дијалеката, да би шездесетих година 20. века методологија генеративне граматике први пут била примењена у дијалектологији, пошто је налажење најсврсисходнијег метода за истраживање социјалних варијација у дијалектима постало веома важно. Ове социјалне варијације биле су посебно изражене у Сједињеним Америчким Државама, првенствено у великим урбаним центрима, где се могла уочити читава скала варијација говора која је у корелацији с друштвеним статусом и нивоом образовања говорника. Поред тога, за различите обрасце варијација од значаја су старосне групе, етничко порекло говорника, време имиграције и сл. У дијалектолошким истраживањима од значаја су термини изоглоса, центар или жаришно подручје, периферија или реликтно подручје. Гранична линија одређене дијалекатске црте назива се изоглосом и она може бити везана за било који језички ниво. Жаришна подручја, која се најчешће поклапају с економским и културним средиштима, представљају извориште већег броја значајних језичких иновација, док реликтна подручја по правилу не бивају захваћена тим иновацијама, али имају изразиту дијалекатску индивидуалност, представљајући својеврсну комбинацију архаизама и иновација. Када је реч о вредности и примени дијалектологије, треба рећи да је још тридесетих година двадесетог века уочен њен значај за типолошко проучавање језика: будући да су дијалекти далеко бројнији од стандардних језика и, самим тим, далеко богатији разноврсним језичким појавама, они постају основни извор информација о типовима различитих појава које се налазе у језичким системима. Дијалектологија се бави упоређивањем сличности и разлика које се појављују у оквиру одговарајућих језичких домена и утврђивањем изворишта уочених разлика, а то могу бити диференцијација првобитно заједничких језичких елемената и(ли) страни утицај. Тако посебан научни интерес за њу лежи у чињеници да су дијалекти значајан извор информација не само за историју језичког развитка и упоредну граматику, него и за историју појединих етничких заједница и друштвених група, као и за њихову културну историју. Такође, познавање дијалекатских чињеница од практичне је помоћи школским системима који су надлежни за савладавање стандардног језика. Процеси релативно брзе модификације дијалеката услед интензивног продора стандардних идиома у руралне пределе стављају пред многе европске и ваневропске дијалектологе бележење актуелних дијалекатских особина као замашан и ургентан задатак. Овај задатак није од значаја само за језичку науку, него и за националне етнографије, будући да дијалекти представљају и својеврсне изузетно богате збирке података из области традиционалне културе – материјалне, духовне и социјалне. Дијалектолошка истраживања тако превазилазе лингвистичке оквире и лингвистички значај. У развоју класичне српске дијалектологије могу се издвојити три епохе. Прва обухвата период 19. века, друга истраживања у првој половини 20. века, а трећа истраживања у другој половини 20. века. Основе српској дијалектологији у 19. веку поставио је Вук Стефановић Караџић, први пут дајући лична опажања о говорима Србије и Војводине у предговору свог издања Српског рјечника из 1818, а такође и наводећи у више својих дела низ дијалекатских особина српских народних говора и усавршавајући њихову класификацију. Затим је, све до самог почетка 20. века, настао мали број дијалектолошких радова, који су уз то били недовољно веродостојни и методолошки не нарочито поуздани. Примена модернијих постулата и иновираних метода ове националне научне дисциплине пада у почетак 20. века, а везује се најпре за дело Милана Решетара Српскохрватски акценат југозападних говора (књига објављена на немачком језику, Die serbokroatische Betonung südwestlicher Mundarten (Беч, 1900)), које је послужило као модел за низ будућих важних дијалектолошких акценатских студија, затим за његову студију Штокавски дијалекат (књига објављена на немачком језику, Der štokavische Dialekt (Беч, 1907)), као и за две изузетно значајне публикације Александра Белића – Дијалекти источне и јужне Србије (Београд, 1905) и Дијалектолошка карта српског језика (књига објављена на руском језику, Диалектологическая карта сербского языка (СПб, 1905)). Проучавање српских дијалеката доживело је у 20. веку веома интензиван и брз развој и стога се он назива „златним веком” српске научне дијалектологије. У том се развоју издвајају две најзнаменитије фигуре националне дијалектологије – Александар Белић у првој половини 20. века и Павле Ивић (ученик Александра Белића) у његовој другој половини. Књига Павла Ивића Српскохрватски дијалекти, њихова структура и развој. Прва књига: Општа разматрања и штокавско наречје, (објављена на немачком језику, Die serbokroatischen Dialekte Ihre Struktur und Entwicklung. Erster Band. Allgemeines und die štokavische Dialektrgruppe) 1958. године, а преведена на српски језик 1994. године, представља прву детаљну дијалектолошку студију једног језика засновану на структуралним принципима. Међу Ивићевим монографијама од посебног значаја за српску дијалектологију издвајају се следеће: О говору Галипољских Срба (Бг 1957), Српски народ и његов језик (Бг 1971), Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта (урађени под његовим руководством, коауторски, у две књиге, Бг 1994, 1997), као и књиге сабраних радова О језику некадашњем и садашњем (Бг–Пр 1990), Изабрани огледи I–III (Ниш 1991) и др. Словенској и светској лингвистици допринос је дао и на плану савремене и на плану историјске дијалектологије, установивши, између осталог, закон о понашању дистинктивних обележја у затвореним фонолошким системима и дајући одговоре на комплексна питања типологије дијалекатске диференцијације. Круг његових дела затворен је постхумно обједињеним трима текстовима (први део објављен за живота, ЗМСФЛ, 1998, 41, 2) и објављеним у виду књиге Српски дијалекти и њихова класификација (Ср. Карловци – Н. Сад 2009), с одређеним новинама у номенклатури и класификацији српских дијалекатских јединица. Научни опус Павла Ивића броји близу десет хиљада страна, а Целокупна дела Павла Ивића обогаћена су десетом целином у виду петокњижја О дијалектологији (приређивач С. Реметић, Ср. Карловци – Н. Сад 2018), у којем је на око две хиљаде страна сабрано све што је објавио из области дијалектологије – од прилога дијалектолошкој теорији и лингвистичкој географији, до извештаја о дијалектолошким истраживањима и дискусија на научним скуповима. У другој половини 20. века уз Павла Ивића стасавао је низ врсних дијалектолога, међу којима су најистакнутија имена Драгољуба Петровића и Слободана Реметића. Српски дијалектолози дали су својим студијама важан допринос и компаративној славистици, и лингвистичкој типологији, и лингвистичкој географији, а знатнији број остварења, пре свега исцрпних монографија локалних или регионалних говора и дијалекатских речника, али и радова општијег или ширег предмета, прегледних радова и оних посвећених појединим језичким цртама неких локалних идиома, те квестионара и збирки дијалекатских текстова, смешта се у другу половину 20. века. Поред поменуте Дијалектологије П. Ивића (у различитим издањима), синтезе које се тичу српских дијалекатских формација објавили су и Асим Пецо – Преглед српскохрватских дијалеката (Бг 1978), и Милош Окука – Српски дијалекти (Зг 2008). Српским народним говорима посвећивани су и многи скупови с резултатима у виду тематских зборника (нпр. Говори призренско-тимочке области и суседних дијалеката, Ниш 1994; О српским народним говорима, Деспотовац 1997; Путеви и домети дијалекатске лексикографије, Ниш 2013, и др.). На српске дијалекатске теме писали су и слависти из других земаља – Русије, Америке, Немачке, Холандије, Јапана итд. Монографски су узорно обрађени говори више подручја у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској, од чега је две трећине студија објављено у Српском дијалектолошком зборнику, а осим тога и у часопису Јужнословенски филолог, док су остало посебна издања (нпр. едиција Монографије Института за српски језик САНУ и др. засебна издања). Данас је српска дијалектологија врло развијена грана науке о језику. Исп. дијалекат, историјска дијалектологија, ареална лингвистика.
Литература:
Ивић, Павле, Српскохрватски дијалекти: њихова структура и развој, 1: Општа разматрања и штокавско наречје, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1994.
Ивић, Павле, Расправе, студије, чланци, 2. О дијалектологији, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2018.
Марковић, Бранкица, „Сто десет година Српског дијалектолошког зборника (1905–2015) – библиографијаˮ, Српски дијалектолошки зборник 62, 2015.
Милорадовић, Софија, „Синтакса падежа у српској дијалектологији – степен испитаности и теоријско-методолошки приступиˮ, у: У простору лингвистичке славистике, Београд, 2015.
Милорадовић, Софија, „Лингвистичка географија у Србији – језички записи на картама и њихово читањеˮ, Јужнословенски филолог 73, 113–135, 2017.
Пипер, Предраг, Прилози историји српске лингвистичке славистике. Друга половина ХХ века, Чигоја, Београд, 2018.
Реметић, Слободан, „Уз 56. књигу Јужнословенског филолога, посвећену успомени на академика Павла Ивићаˮ, Јужнословенски филолог 56/1–2, 2000.
Реметић, Слободан, „Шездесет година дијалектологије у Институту за српски језикˮ, у: Шездесет година Института за српски језик САНУ, Зборник радова I, Београд, 2007.
Реметић, Слободан, „Српска дијалектологија јуче, данас и сутраˮ, Јужнословенски филолог 73/3‒4, 2017.
Ћупић, Драго, „Дијалектиˮ, у: Српски језик на крају века, Београд: Институт за српски језик САНУ, 1996.
Ivić, Milka, Pravci u lingvistici 1, Beograd, 2001.