дијалекат (грч. διάλεκτος [diálektos] у ширем лингвистичком смислу – географски или социјално дистинктиван варијетет неког језика, који је резултат хоризонталне (територијалне) и(ли) вертикалне (социјалне) стратификације; говор неког подручја који се својим особинама (фонетским, морфолошким, лексичким и(ли) синтаксичким) одваја и разликује од стандардног језика и од других говора; скуп говора који имају неке заједничке особине. Социјално дистинктивни варијетети неког језика називају се социјалним или класним дијалектима, а за њих се најчешће користи термин социолект. Језичке разлике међу појединим социолектима најзаступљеније су у домену лексике, а свака социолекатска говорна варијација располаже, као и све друге варијације, одређеним инвентаром, избором и употребом одређених језичких средстава. Термин дијалекат често се везује за супстандардни говор, неку језичку праксу која одступа од стандарднојезичке норме, одн. може се, погрешно, везати за необразованост или говор неке друштвене групе која не ужива престиж у друштву. Такође, овим се термином означавају говорни језички идиоми који немају писану варијанту, а који се говоре у изолованим деловима света. Овај се термин може применити и у свом историјском значењу – како би се именовале или својеврсне етапе кроз које је у свом историјском развоју прошао неки језик (нпр. елизабетански енглески), или поједини језици као чланови скупине са заједничким претком (нпр. енглески и немачки су пореклом германски дијалекти). Као синоним за дијалекат понекад се користи и назив (дијалекатски) идиом, као и термин говор, одн. вернакулар. У србистици, односно српској традиционалној дијалектологији, дијалекат се углавном дефинише као нестандардни језички варијетет / нестандардни народни говор који је настао територијалним раслојавањем језика. За говоре који се налазе на простору на којем се сусреће велики број дијалекатских диференцијалних црта карактеристичних за пограничне области у дијалектолошкој литератури прихваћен је термин прелазни говори. Термином мешани дијалекти именују се народни говори на одређеном простору, настали као резултат мешања становништва које је сеобама стигло из одвојених, различитих области. Језичке промене сматрају се основним узроком дијалекатске диференцијације. Будући да је језик динамичан феномен, он је непрестано подложан променама, и то у сваком свом сегменту. Број разлика насталих услед језичких промена временом се увећава; многи сродни језици су у прошлости били дијалекти истог језика. Дијалекатске разлике настају тако што се одређена језичка промена или иновација појављује само код одређене скупине говорника једнога језика, а онда се може рећи да она стоји насупрот непромењеној језичкој особини или архаизму. Такође, као што сваки дијалекат има особен комплекс иновација, тако се ниједан дијалекат не може сматрати апсолутно архаичним у односу на остале дијалекте истога језика, већ он у односу на њих само може бити архаичнији по некој својој језичкој особини (или по већем броју одређених језичких црта). Постоје екстралингвистички фактори који утичу на говорно уједначавање међу дијалектима, као и они који утичу на стварање и умножавање разлика међу њима. Број дијалекатских разлика се увећава или смањује у зависности од интензивирања или слабљења контаката међу двема групама говорника. За уједначујући утицај међу дијалектима најважнији је узајамни контакт, који може бити условљен природним препрекама (нпр. речне долине, морске обале, вишевековни путни правци, тешко проходни планински венци, велики речни токови, пустињски или мочварни предели, и сл.). Такође, масовне сеобе становништва могу допринети формирању дијалекатске слике на одређеном подручју. Тако је и дијалекатска слика српског језичког простора резултат политичких и економских миграција у периоду од 14. до 19. века. Смањивање дијалекатских разлика, првенствено путем замене дијалекатских црта одговарајућим особинама стандардног језика, представља општу тенденцију савременог доба. Дијалекатски говори подложни су променама под утицајем изразитог динамизма савременог друштва и процеса индустријализације и урбанизације, што подразумева и културну трансформацију: образовни систем, који уводи масовну писменост и сугерише о престижу стандардног језика, велика покретљивост становништва, средства масовних комуникација, писани и електронски медији, различите и многобројне техничко‑технолошке иновације неки су од екстралингвистичких фактора који утичу на промене до којих долази у дијалекатским говорима. Процес нивелације и својеврсне трансформације дијалекта тиче се пре свега народних говора који су представници руралних средина, док градски, урбани дијалекти постају доминантнији. За дијалекте урбаних центара се у новије време уобичајио термин вернакулар. Урбане језичке варијетете на српским дијалекатским подручјима чини, пре свега, њихово дијалекатско залеђе, тј. они су задржали дијалекатску основу околних руралних средина. Међутим, у великим урбаним центрима развијају се и иновације непознате дијалекатској основици дате области. Стандардни језици најчешће се заснивају на једном дијалекту или неким дијалекатским особинама које су у одређеном периоду у датој заједници биле доживљаване као престижне, односно, могу бити засновани на дијалекатском идиому образоване популације престонице неке земље (нпр. француски, руски, дански језик и др.) или неког привредног и културног средишта, високо вреднованог на друштвеној скали (нпр. говор Фиренце за италијански језик). Такође, стандардни језици неких земаља настали су комбиновањем особина неколико регионалних дијалеката (нпр. немачки, пољски). Када се одређени дијалекатски идиом почне употребљавати у писаној форми – у администрацији, привреди, култури, тада настаје стандардни језик и језичке се варијантности почињу одстрањивати, чему доприносе образовни систем, нормативни приручници и сл. Различита историјско‑културна дешавања утичу на то да и стандардни језици првобитно засновани на једном локалном дијалекту доживљавају током времена различите промене, прихватајући и елементе из других говора. Основу стандардног српског језика чине два новоштокавска дијалекта, екавског и ијекавског изговора – шумадијско-војвођански и херцеговачко-крајишки. Ови су дијалекти узети за основу стандардног српског језика након језичке реформе Вука Стефановића Караџића у 19. веку – најпре херцеговачко‑крајишки, будући да њему припада говор Вуковог краја, а потом и шумадијско-војвођански – иако се Вук користио ијекавицом, утврђивање народне основе стандардног језика није довело до промене наречја у областима Војводине и Србије, будући да се у овим привредно и културно престижним српским крајевима говорило шумадијско-војвођанским дијалектом с екавском изговорном варијантом. Називи основних српских дијалекатских јединица су двочлани; они првим својим делом сведоче о области која је била извориште миграција, а другим својим делом о области насељавања, док се целокупним називом назначава заправо распрострањеност дате дијалекатске формације: херцеговачко-крајишки (према последњој класификацији Павла Ивића; раније именован као источнохерцеговачки), шумадијско-војвођански, зетско‑сјенички (према последњој класификацији Павла Ивића; у литератури се среће и под називима зетско‑јужносанџачки, зетско‑ловћенски, и др.), косовско-ресавски, смедеревско-вршачки, као и призренско-тимочка дијалекатска област (која обухвата призренско‑јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички дијалекат). Сви српски народни говори припадају штокавском наречју, а најизразитије разлике у оквиру целине српских говора постоје између призренско-тимочке дијалекатске области, с трима дијалекатским јединицама у свом саставу (према последњој класификацији Павла Ивића – структурално иновативни), и пет преосталих српских дијалекатских јединица (према последњој класификацији Павла Ивића – структурално конзервативни). Балканизми који се појављују као иновације, а којих у свим категоријама и у том обиму нема у осталим српским дијалектима, чине говоре призренско-тимочке дијалекатске области најреволуционарнијим, тј. најпрогресивнијим међу српским говорима, пре свега на морфолошком и синтаксичком плану. Међутим, те разлике које издвајају призренско‑тимочку област као особену нису истовремено и најстарије међу значајнијим дијалекатским разликама – због тога их називамо структурално иновативним. Традиционална пракса у класификацији српских народних говора према којој се полази од замене јата, а потом и акцентуације условљена је углавном разлозима практичне природе – лако уочавање разлика у замени јата и њихова амблематичност и у говорном, и у писаном језику. Према рефлексацији јата српски дијалекти се деле на екавске и (и)јекавске говоре. У погледу акцентуације постоје такође два основна типа – дијалекти с новом/новијом и они са старом/старијом акцентуацијом (у њима је акценат у већини случајева задржао своје прасловенско место). Истовременом применом поменутих двају основних критеријума класификације добија се следећа подела: 1) структурално конзервативни српски дијалекти: зетско-сјенички ((и)јекавски са старијом акцентуацијом), косовско‑ресавски (екавски са старијом акцентуацијом), смедеревско-вршачки (екавски са старијом акцентуацијом, специфичан по екавској замени јата с доста икавизама (присутних и у шумадијско-војвођанском); херцеговачко-крајишки ((и)јекавски с новом акцентуацијом) и шумадијско-војвођански (екавски с новом акцентуацијом); 2) структурално иновативни: призренско-тимочка дијалекатска област (екавска с експираторним акцентом). Подела је, географски гледано, настала на основу укрштања под косим углом изоглосе која предваја старији и новији тип акцентуације с изоглосом замене јата. Уопштено гледајући, рефлекси јата су екавски на истоку српског језичког простора, а (и)јекавски су на западу. Међутим, према неким истраживачима, постоје и говори с чувањем старе вредности јата – тзв. јатовски, као и они који се одликују двоструким рефлексима јата у зависности од квантитета слога – тзв. ијекавско-екавски, али ови говори због своје територијалне ограничености нису у српској дијалектологији сврстани у посебне дијалекатске јединице. Они се прикључују крупнијој дијалекатској јединици с којом су најсроднији, у првом случају – суседним и сродним екавским говорима, у другом случају – оближњим (и)јекавским. Изоглоса која прави основну разлику међу структурално конзервативним српским дијалектима, идући правцем који води од Боке которске (између Пераста и Рисна) до румунске границе северозападно од Вршца, оставља са своје југоисточне стране говоре са старијом акцентуацијом, а са своје северозападне стране – говоре с новом акцентуацијом. Међутим, новоштокавско преношење у акцентуацији остварено је у неким говорима само делимично, и то тако што је из положаја ван иницијалног слога повучен део силазних акцената, док је део њих остао на својим старим местима (нпр. у делу банатских говора, у Васојевићима и другде), и то у зависности од низа чинилаца (квантитет самог акцента, медијалност или финалност слога који губи акценат, отвореност или затвореност тог слога и др.). У класификацији српских дијалеката ови се акценатски типови са само делимично изведеним акценатским преношењем прикључују дијалектима са старијом акцентуацијом, док се дијалектима с новом акцентуацијом прикључују они у којима нису бројни примери с непренесеним акцентом. Област српских говора са старијом акцентуацијом одликује се архаичношћу у односу на оба суседна акценатска система – четвороакценатски у шумадијско‑војвођанском и једноакценатски у призренско-тимочкој дијалекатској области: од првих се разликује претежним чувањем старог места акцента, а у односу на друге одликује је чување квантитетских опозиција под акцентом, при чему се у централном делу косовско‑ресавског подручја чува у одређеним позицијама и прасловенски неоакут, који је у истраживањима новијег датума забележен и у области северозападне Србије (Јадар, Рађевина, Подгорина, Колубара и Посавотамнава), а ова је појава забележена и у Качеру, Драгачеву, Ваљевској Колубари и централној Шумадији. Смањење дистинктивних одлика очитује се и у губљењу квантитета у постакценатском положају у готово свим екавским говорима са старијом акцентуацијом, а у одређеној мери до њега долази и у шумадијско-војвођанском и у делу смедеревско-вршачког, док се у свим положајима уклања у косовском-ресавском и у већини смедеревско-вршачких говора. Ни предакценатски квантитет који се јавља у косовско-ресавском, смедеревско-вршачком и зетско-сјеничком дијалекту није увек стабилан, па тако постоје говори у којима је на себе повукао силазне акценте (нпр. Уљма), или је, у неким говорима, у потпуности изгубљен и предакценатски, и постакценатски квантитет (нпр. говор Мрковића). У говорима призренско-тимочке области неакцентованог квантитета нема. Још једна значајна особина која захвата велику већину косовско-ресавских говора, али и понеке од оних с новом акцентуацијом (говори у Банату и у Црној Гори), јесте неразликовање акузатива као падежа циља кретања и локатива (веома често и инструментала) као падежа места. Говоре с новом акцентуацијом карактерише једнакост датива, инструменатала и локатива множине (облици на –има и –ама), али у севернијим говорима шумадијско-војвођанског и у северозападним говорима херцеговачко-крајишког ово обличко уједначавање није довршено и тамо се срећу бројни остаци старијих облика множинског инструментала и локатива, а нешто ређе и датива. Када је реч о језицима и дијалектима на подручју Балкана, познато је да насупрот крупном рашчлањавању јужнословенског ареала – посматрано с генетске тачке гледишта – на источни и западни јужнословенски ареал, постоји јединство балканскословенског језичког ареала, с низом својеврсних особености – посматрано с типолошке тачке гледишта. У полилингвалним срединама попут Балкана наглашене су тежње ка упрошћавању језичких средстава, условљене потребом за поједностављењем комуникације, што је довело до појаве заједничких црта у језицима становника на истоку и југу Балкана, односно, у трима несловенским балканским језицима – албанском, румунском и ароманском или цинцарском, који неки лингвисти сматрају посебним језиком, а Румуни дијалектом румунског језика, у новогрчком, као и у двама словенским језицима – бугарском и македонском, али и у југоисточним српским говорима призренско-тимочке дијалекатске области. Заједничке особине у балканским језицима и дијалектима, словенским и несловенским, називају се балканизмима, чију суштину у већини случајева представљају иновације аналитичког типа. Балканизми су најразвијенији у тоскијском, јужном дијалекту албанског језика, у западним говорима македонског, у југозападним говорима бугарског и у сверним говорима грчког језика. Жарште балканизама је на тромеђи Албаније, Македоније и Грчке. У српским дијалектима ширење аналитичких иновационих таласа из високобалканизованих српских говора крајњег југоистока и иницијација аналитизама под структурним утицајима суседних језика, у непосредном језичком контакту, представљају двојаке узроке аналитичких измена. Преплитање синтетичких и аналитичких црта уочљиво је у свим српским дијалектима; у свакоме понаособ изражено је на својеврстан начин. У неким случајевима имамо присуство факултативности аналитичке иновације, што се може посматрати као прелазни ступањ у процесу поступне реорганизације одређене синтетичке структуре у њен аналитички пандан, при чему прелазак из једне структуре у другу редовно бива детерминисан поступношћу (факултативност иновације или захваћеност само једног сегмента одређене категорије). Понеке од великих иновационих аналитичких прерада досегле су у одређеним својим манифестацијама и новоштокавске говоре, нарочито екавске (нпр. слабљење/губљење нумеричке деклинабилности, повлачење инфинитива и прогресија употребе презентске да-конструкције). С друге стране, поједине аналитичке црте, попут прономиналне редупликације, мањег су домашаја у призренско-тимочким говорима у новије време, али се зато њихови релативно свежи трагови оцртавају на тлу севернијих српских дијалеката (нпр. косовско-ресавског и смедеревско-вршачког). Домашај аналитизама можемо сагледати и кроз инвентар падежа који је у структурално конзервативним говорима богатији, али нпр. у косовско-ресавским говорима јавља се акузатив у функцији општег падежа, док се у призренско-тимочкој дијалекатској области јављају номинатив, општи падеж и понегде датив. Исп. дијалектологија, социолект, језичка анксиозност.
Ивић, Павле, Српски народ и његов језик, Београд: СКЗ, 1971.
Ивић, Павле, О језику некадашњем и садашњем, Београд – Приштина: БИГЗ, 1990.
Ивић, Павле, Из српскохрватске дијалектологије, Ниш: Просвета, 1991.
Ивић, Павле, Српскохрватски дијалекти: њихова структура и развој. 1: Општа разматрања и штокавско наречје, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1994.
Ивић, Павле, Српски дијалекти и њихова класификација, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2009.
Милорадовић, Софија, „Дијахрони и синхрони аспект аналитичких појава у српским народним говоримаˮ, Зборник Матице српске за славистику 71‒72, 357–375, 2007.
Петровић-Савић, Мирјана, „О траговима неоакута у говорима северозападне Србијеˮ, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику LXIII/1, 2020, 131–139.
Радовановић, Милорад, Социолингвистика, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2003.
Реметић, Слободан, „Језик Моравског сливаˮ, у: Морава, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2006.
Ћупић, Драго, „Дијалектиˮ, у: Српски језик на крају века. Београд: Институт за српски језик САНУ, 1996.