дијалектизам (од дијалекат < грч. διάλεκτος [diálektos] ‘(раз)говор’; енгл. dialectism) дијалекатска црта; реч, облик, синтагма и сл., особина карактеристична за неки дијалекат. Језичка црта која се може поклопити са стандардном, али је важно да се она разликује у односу на стање у другом дијалекту (нпр. вода : вода : вода); фонолошки д. може бити фонемски (нпр. /дан/, /дäн/ и /дəн/) или фонетски (нпр. /сѐстра/, /се̏стра/, /се́стра/); морфолошки д. (нпр. деци : децама (д. мн.); мојој жени : моје жене : мојом жени (д. јд.)); синтаксички д. (нпр. доћи ћу : ћу да дођем : ћу дођем : ће дођем; та жена : жената; мене боли глава : мене ме боли глава); лексички д. (нпр. пушница, сушница, сушара; талог, тоз, соц, кафесац; кунина, окласина, тулуска), фразеолошки д. (нпр. кој другоме зло чини, њему нека на шију пада).
Литература:
Chambers, J. K., Peter Trudgill, Dialectology, Second edition, Cambridge University Press, Cambridge, 1998.
Златковић, Драгољуб, „Фразеологија страха и наде у пиротском говоруˮ, Српски дијалектолошки зборник 35, 1989, 175–457.