штокавско наречје једно од трију наречја (поред кајкавског и чакавског) хетерономних у односу на некадашњи српскохрватски језик. Његов назив, а тако и диференцијација, настали су према облику упитно‑односне заменице што (кај. кај, чак. ча), који је својствен подручју које ово наречје обухвата и разликује га од других двају наречја. Поред тога, ова три наречја разликују се и низом других особина. У време великих сеоба у периоду од 15. до 18. века штокавско се наречје проширило на подручја која су заузимала друга наречја (кајкавско и чакавско), нпр. Славонију, јужну Далмацију и др., стога данас обухвата највећу територију, тј. говорнике у целој Србији с Војводином и Косовом, у Црној Гори, у Босни и Херцеговини, као и у великом делу Хрватске. Северозападну и северну границу штокавског наречја чини линија од Јадранског мора до Драве: Нови Виндол – Огулин – Карловац – Сисак – Бјеловар – Вировитица, где се ово наречје додирује са чакавским и кајкавским. Од те линије штокавско наречје испуњава сав простор ка истоку између јадранске обале (остављајући чакавском само узани појас на делу обале од Задра до Омиша и половине Пељешца, као и острва до Мљета и Дубровачког приморја) и државних граница с Мађарском, Румунијом, Бугарском, границе с македонским језиком и државне границе с Албанијом. Овим наречјем говоре и српске, одн. хрватске националне мањине у Мађарској, Румунији и Италији. Штокавштина се најчешће диференцира на основу двају критеријума: 1) акцентуације и 2) развоја јата. С обзиром на акцентуацију у оквиру штокавског наречја налазимо 1) говоре са старом / старијом акцентуацијом / (зетско‑сјенички, косовско-ресавски, смедеревско‑вршачки, славонски (посавски икавски и подравски екавски); 2) говоре с новом / новијом акцентуацијом / (шумадијско‑војвођански, херцеговачко-крајишки и млађи икавски); 3) говоре с експираторним акцентом (призренско-тимочка дијалекатска област). С обзиром на развој јата издвајају се 1) екавски говори (косовско-ресавски, смедеревско-вршачки, призренско‑тимочка дијалекатска област, шумадијско-војвођански, славонски (подравски) екавски); 2) ијекавски говори (херцеговачко-крајишки, зетско‑сјенички); 3) икавски говори (славонски (посавски) икавски и млађи икавски); 4) јатовски говори (говор Галипољских Срба у Македонији, говор Карашева, Рекаша и Банатске Црне Горе у Румунији, говор неколико места у Славонији и Мађарској, као и поједини говори у северозападној Србији, у Ваљевској Подгорини, Рађевини, Ваљевској Колубари, Посавини, Тамнави и у делу западне Шумадије; oд времена истраживања и изнетих претпоставки о евентуалном ареалу јатовских говора, српска дијалектолошка литература није знатније употпуњена новим подацима). Исп. изговор, ијекавски изговор, екавски изговор.
Литература:
Ивић, Павле, О језику некадашњем и садашњем, БИГЗ − Јединство, Београд, 1990.
Ивић, Павле, Српски дијалекти и њихова класификација, Издавачака књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци − Нови Сад, 2009.
Петровић-Савић, Мирјана, „О траговима неоакута у говорима северозападне Србијeˮ, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику LXIII/1, 2020, 131–139.
Радовановић, Драгана, „Говор Ваљевске Подгоринеˮ, Српски дијалектолошки зборник LXI, 2014, 7–366.
Реметић, Слободан, О незамењеном јату и икавизмима у говорима северозападне Србије, Српски дијалектолошки зборник XXVII, 1981, 7–105.