ијекавски изговор начин изговора према којем се на некадашњем месту прасловенског гласа јат <ѣ> изговарају његови данашњи рефлекси /је/, одн. /ије/, чија је реализација условљена његовим некадашњим квантитетом (/је/, уколико је јат био кратак, или /ије/, уколико је јат био дуг); један од трију изговора штокавског наречја, и један од двају изговора стандардног српског језика, над којим у јавној речи и у приватној комуникацији изразито преовлађује екавски. Уопштено гледајући, рефлекси јата су (и)јекавски на западу српског језичког простора, док су екавски на истоку. Међутим, постоје и говори с чувањем старе вредности јата – тзв. јатовски, као и они који се одликују двоструким рефлексима јата у зависности од квантитета слога – тзв. ијекавско-екавски, али ови говори због своје територијалне ограничености нису у српској дијалектологији сврстани у посебне дијалекатске јединице. Они се прикључују крупнијој дијалекатској јединици с којом су најсроднији, у првом случају – суседним и сродним екавским говорима, у другом случају – оближњим ијекавским. Дакле, ситуација на терену показује да је заправо некадашњи вокал јат дао велики број рефлекса: у дугим акцентованим слоговима рефлекси могу бити: /ије/, /је/, /ие/. Најчешћа замена је двoсложно /ије/, док је /је/ ређа појава (углавном у западним и југозападним говорима), а /ие/ се ретко може чути; у неакцентованим дугим слоговима најчешће је двoсложно /ије/; у кратким слоговима најчешћи је рефлекс у свим говорима /је/. Исп. ијекавски говори, ијекавизам.
Литература:
Дешић, Милорад, „Западнобосански ијекавски говориˮ, Српски дијалектолошки зборник XXI, 1976.
Ивић, Павле, Дијалектологија српскохрватског језика: Увод и штокавско наречје. Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1984.