икавизам икавски изговор; икавски облик; реч или облик у којем се реализује икавска рефлексација прасловенског гласа јат <ѣ>; на његовом некадашњем месту изговара се глас /и/, који задржава квантитет некадашњет гласа јат (нпр. млико < млѣко; мисто < мѣсто; дите < дѣте; писма < пѣсма). Односи се и на дијалекатске облике с икавском рефлексацијом јата који се у другим говорима реализују с другачијом рефлексацијом (углавном екавском). Икавизми могу бити фонетски (настали асимилацијом према палаталним гласовима: нпр. старији, новији; није (према њему аналошки и други облици); оваквим икавизмима одликује се и стандардни српски језик. Фонетски икавизми шумадијско-војвођанског типа својствени су говорима овог дијалекта (нпр. видрица, гријота, гњиздо, гњиван, сикира; вијати, гријати, смијати се, сијати; видио, хтио, волио; ди, нигди; итд.); морфолошки тј. аналошки (настали аналогијом, најчешће према наставцима из деклинације именских речи с меким основама: нпр. сестри, у шуми; мени, теби, себи (дат. и лок.); нашим, наших; с овим; нисам, ниси; итд. Њих проналазимо и у стандардном српском језику, док су морфолошки икавизми шумадијско-војвођанског типа нпр. на коли, по зуби (лок.); видити, живити, милити, сједити; итд.) и лексички (који су морфолошког тј. аналошког порекла; нпр. дивојка; сикира; итд.).
Литература:
Ивић, Павле, Дијалектологија српскохрватског језика: Увод и штокавско наречје, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1984.
Ивић, Павле, Српскохрватски дијалекти: њихова структура и развој. Књ. 1, Општа разматрања и штокавско наречје, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1994.