дефективност (од дефективан < лат. dēfectīvus, фр. défectif, défective, енгл. defective) особина неких речи да у парадигми немају све облике. Д. је карактеристична за све речи сингуларија и плуралија тантум, за све непроменљиве именице, придеве, бројеве и глаголе, који иначе припадају променљивој групи речи, односно за све речи којима недостаје неки облик промене (Марко, маказе, кошер, Лили, браон, налик, петнаест, велим, немој). Односи се на непотпуност, недостајање неког облика, па се и за речи које имају допунски суплетивни облик каже да су дефективне (пиле–пилад–пилићи; дете–деца). Исп. плуралија тантум, сингуларија тантум, суплетивизам.
Литература:
Николић, Мирослав, Недеклинабилне именице у српском језику, Наш језик XXX/1–5, 15–43, Београд, 1995–1996.
Николић, Мирослав, Непроменљиви придеви у српском језику, Наш језик XXXI/1–5, 36–54, Београд, 1996.