знаковни језик (енг. sign language) систем људског комуницирања помоћу покрета; систем мануелне комуникације који поједине групе усвајају као алтернативу за усмену комуникацију. У такве групе спадају саобраћајци, рониоци, калуђери који су положили заклетву ћутања, режисери у телевизијским студијима и други; али најчешћа примена овог термина је у односу на глуве, глувонеме и неме. З. ј. природни је облик комуникације глувих особа, који има специфичне језичке карактеристике, укључујући граматичке функције, фонологију, морфологију и синтаксу. Осим акустичке структуре има сва језичка обележја. Лингвистичке особине разних природних или вештачких система знакова за глувонеме (нпр. American Sign Language, British Sign Language, Paget-Gorman Sign System) почеле су да постају предмет систематског истраживања у лингвистици 70-их година. Знакови су пропраћени емоционалношћу исказаном гримасама на лицу (мимиком), а често и пантомимом. Исп. гестовни језик, комуникација.