индоевропска језичка породица група генетски сродних језика који су се развили из праиндоевропског језика, индоевропски језици. Претпоставља се да се праиндоевропски језик говорио и пре 3 000. године п. н. е., и то на основу археолошких налаза који показују да је у степама јужне Русије око 4000. године п. н. е. живео полуномадски народ (Кургани). Индоевропски језици представљају највећу језичку породицу на свету по броју говорника (око 3,2 милијарде људи) и по својој географској распрострањености (говоре се у свим деловима света), а у индоевропске језике спадају и енглески, шпански и руски, који су међу најраспрострањенијим језицима на свету. Индоевропски језици се деле на дванаест огранака: анатолијски језици, индо-ирански (аријски) језици, тохарски језици, старобалкански језици, италски језици, келтски језици, германски језици, балтски језици, словенски језици, албански језик, јерменски језик и грчки језик. Словенски језици, у које спада и српски, најраспрострањенија су индоевропска језичка грана у Европи, док су германски језици најраспрострањенија индоевропска група језика у свету. На морфонолошком плану, индоевропски језици представљају језике флективног типа, а на морфосинтаксичком, пример су језика номинативног (акузативног) типа. Поређењем индоевропских језика и реконструкцијом њиховог првобитног језичког система и протокултуре бави се лингвистичка дисциплина упоредна индоевропеистика. Исп. прајезик, прасловенски језик, флективни језик, упоредна лингвистика.
Литература
Вања Станишић, Увод у индоевропску филологију, 2006, Београд: Чигоја штампа.
Дејвид Кристал, Кембричка енциклопедија језика, Београд: Нолит, 1987.