полуустав (полууставно писмо) устав ресавског периода (периода од краја XIV века, отприлике се узима време Косовског боја, до пада Српске деспотовине 1459. године). Иако је назив п. устаљен у науци, П. Ђорђић га не прихвата и предлаже назив устав ресавског периода будући да су се овим типом писма писале и штампале уставне (богослужбене) књиге. П., односно устав ресавског периода, карактеришу слободнији потези, при чему се мање пазило на правилно и строго разликовање танких и дебелих линија, а праве линије постајале су заобљене и искривљене. Дакле, словни облици изведени слободнијим потезима, како наводи П. Ђорђић, не могу се сматрати посебним типом ћирилског писма. У ресавској епоси, у којој се тежило враћању првобитном изгледу текста и језика, односно ономе што је био узор, радило се на текстолошкој и језичкој ревизији књига. Вршила се својеврсна архаизација језика, а ресавски аутори сматрали су да грецизацијом приближавају језик узору какав је био у старословенском периоду. Тако се у уставу и брзопису овог периода налазе словни облици из старословенске азбуке и грчке ћирилице. До потпуног нормирања ресавског правописа никада није дошло. Исп. азбука, брзопис, језик, писмо, правопис, текст, ћирилица, устав.
Литература:
Ђорђић, Петар, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Београд, 1987.
Јерковић, Вера, „Ћирилица српскословенског периода. Палеографски приступ проучавању и општи увид у њен развој”, у: Предавања из историје језика, Нови Сад, 2004, 87–102.