полуглас редуковани вокал у погледу квалитета и квантитета; полугласник. Старословенски језик Ћирила и Методија из прасловенског је наследио и чувао два редукована (ултракратка) вокала у свом фонолошком систему: редуковани вокал предњег реда, мек, палатални полуглас (ь), у прасловенском добијен редукцијом индоевропског кратког ĭ и редуковани вокал задњег реда, тврд, веларни полуглас (ъ), у прасловенском добијен редукцијом индоевропског кратког ŭ. Као редуковани гласови, они нису имали јасно изражену артикулацију. Могли су стајати на крају и у средини речи, никада на почетку. Могао је бити и носилац слога (нпр. у номинативу једнине показне заменице мушког рода *tъ). После тврдих веларних консонаната (k, g, h) могао је стајати само тврди п., док је после меких консонаната (ľ, ń, ŕ, ś, c, ʒ, š, ž, č) и група št и žd могао стајати само меки п. Тврди или меки п. могао се подједнако наћи после неутралних консонаната: b, p, d, t, l, r, n, m, z, s.
Доследно разликовање полугласника очувало се само у једном старословенском споменику, у Кијевском мисалу, који је написан на чешком говорном подручју. У другим старословенским споменицима јављају се промене које су везане за време и место њиховог настанка.
У X веку вршила се прогресивна асимилација, позната и као веларизација меких полугласника који су прелазили у тврде када су стајали иза оних меких консонаната који су постали тврди, односно веларни. После прогресивне вршила се и регресивна асимилација полугласника (тзв. Јагићево правило) − међусобно замењивање полугласника када су стајали иза неког неутралног консонанта. Ако је у наредном слогу двосложних и вишесложних речи био тврди вокал (a, o, ǫ, u, y), онда је меки п. у претходном слогу постајао тврд и обрнуто, тврди п. постајао је мек испред слога с меким вокалом (е, ȩ, ĕ, i). Регресивна асимилација није се вршила када се у наредном слогу налазио п., али је аналогијом могло доћи до замене и у слоговима испред полугласника. Овакво чување разлике између полугласника испред слога који такође садржи полугласник објашњава се тиме што су у X веку полугласници у таквом положају били нешто дужи, јаче су се изговарали − били су јаки. С друге стране, полугласници на крају речи и у слогу испред пуног вокала били су још краћи и слабији. У другој половини X века слаби полугласници престају да се изговарају, најпре на крају речи. Ово губљење слабих полугласника познато је као потпуна редукција. С друге стране, полугласници у јаком положају су се вокализовали. Вокализација јаких полугласника била је условљена говорним подручјем у којем се употребљавао први књижевни језик Словена. На данашњем македонском говорном поручју ъ је прелазило у о, а ь у е. На бугарском језичком подручју ь прелази у е, а ъ постаје посебан вокал реда а, који се и даље обележавао дебелим јером. Постоје речи, познате као лексикализовани македонизми, у којима је дошло до замене јаких полугласника вокалима е или о и у оним споменицима који су писани у областима у којима није било овакве гласовне појаве (правьдьникъ > праведьникъ, смокъвьница > смоковьница).
На целом западнојужнословенском језичком простору јаки полугласници су се изједначили и настао је нови вокал, који је најпре био затворенији од е, те се у већини говора његов континуант постепено отварао, највероватније до нелабијализованог вокала средњег реда у простору између е и о. Могао се обележавати и танким и дебелим јером или само танким.
Дакле, почевши од друге половине X века, јерови су се могли писати на месту вокализованих јаких полугласника, а могли су се бележити само по традицији, без гласовне вредности, углавном на крају речи. Према томе, у споменицима старословенског језика, који потичу из XI века, више није било полугласника. у гласовном систему, с тим што су се јерови као графијски знаци и даље писали. Посебно су се обележавали они меки полугласници који су некад стајали испред гласа ј, на пример уместо съдравьѥ обично се писало съдравиѥ, односно уместо ь писало се и. Такво i које стоји испред ј називамо редукованим i, а п. у таквом положају називамо напрегнутим. Колебање у писању ових гласова може се објаснити њиховом сличношћу у изговору − п. у том положају квалитативно се у изговору приближио гласу ј, које је у ствари неслоговно i, што се очитује и у обележавању овог полугласника словом и.
Након нестајања полугласника у слабом положају долази до својеврсне компензације − у одређеним позицијама стварао се нов п. који ту етимолошки не припада, секундаран је. Он се уметао у консонантске групе у којима је други члан сонант (ѥсмь > ѥсьм). Овај секундарни п. јављао се у изговору у народном, одакле улази у књижевни језик. Међутим, према етимолошком правопису писало се и даље ѥсмь, али се између консонаната читао секундарни п., најпре као нелабијализовани вокал средњег реда, а касније као вокал а. Замена полугласника вокалом а текла је поступно. На почетку XIV века рефлекс а јавља се на кварнерској обали, петнаестак година касније присутан је у штокавско-чакавским говорима у Босни, а крајем XIV века и у Дубровнику. У рашким споменицима рефлекс полугласника у а јавља се тек почетком XV века. Тако се након појаве рефлекса а слово јер једно време сигурно двојако изговарало (на млађи или на старији начин) у зависности од тока овог процеса у народним говорима. Међутим, поред наведеног традиционалног гледишта о најранијим потврдама вокализације полугласника у а на штокавском терену, према новијим сазнањима, постоје и знатно раније потврде овог процеса, на пример око 1206. у Хиландарском типику, али и у Вукановом јеванђељу (1196−1202). Постојала је, али је временом потпуно избледела, и једна потврда вокала а на месту полугласа у натпису уз лик Светог Саве у Милешеви (1220−1228).
Данас призренско-тимочку дијалекатску зону одликује чување посебне фонеме за полугласнике, како на месту старих полугласника предњег и задњег реда, тако и на месту секундарних. Она има гласовну вредност нелабијализованог вокала, најчешће средње висине, обично средњег или задњег реда. При томе, нијанса овог гласа може варирати и по изговору и вокалској боји, те се он често приближава другим вокалима − обично вокалу а, вокалу е, а ређе вокалима о или у. Ова тенденција је израженија код ненаглашених полугласника. У овим говорима п. се јавља и у речима турског порекла, на месту турског полугласа ı. Такође, у неким зонама зетско-сјеничког дијалекатског подручја стари полугласници нису изједначени ни са једном другом фонемом. Њихова вредност је између а и е, у зависности од месног говора, али и од фонетског положаја. У појединим говорима Црне Горе, дуж албанске границе, рефлекс полугласа на крају речи изговара се назализовано. Исп. артикулација, асимилација, вокал, говор, етимолошки правопис, знак, књижевни језик, консонант, народни језик, прасловенски језик, реч, слог, сонант, старословенски језик, фонема.
Литература:
Ђорђић, Петар, Старословенски језик, Нови Сад, 1975.
Ивић, Павле, Из историје српскохрваског језика (изабрани огледи II), Ниш, 1991.
Ивић, Павле, Дијалектологија српскохрватског језика. Увод у штокавско наречје, Сремски Карловци − Нови Сад, 2001.
Ивић, Павле, Милица Грковић, „О почецима замене полугласа са а у ћирилским споменицимаˮ, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику XIV/1, 1971, 53−59.
Јерковић, Вера, „О транскрипцији српскословенских текстоваˮ, у: Предавања из историје језика. Нови Сад, 2004, 70−86.
Савић, Виктор, „О једној замени јера са аз у Вуканову јеванђељуˮ, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор LXXII/1–4, 2007, 75–82.
Савић, Виктор, „Штокавска вокализација у Хиландарском типикуˮ, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор LXXIX, 2013 [штампано 2014], 83–88.
Трифуновић, Ђорђе, Ка почецима српске писмености, Београд, 2001.
Трифуновић, Ђорђе, „Запис старца Симеона у Вукановом јеванђељу. Издање текстаˮ, у: Са светогорских извора, Београд, 2004, 65–87.