синтетички језик у лингвистици тип језика где речи по правилу садрже више од једне морфеме, што подразумева да промењеним обликом речи, тј. њеном унутрашњом модификацијом (флексијом, афиксацијом, понављањем, сложеницама, нагласцима и сл.) изричу њене граматичке односе. То значи да се у оквиру њих комбинују морфеме лексичког значења са морфемама граматичког значења. Такви језици су нпр. латински, грчки, арапски, турски, фински и др. Разликују се од аналитичких језика где су речи најчешће мономорфемске и у којима се однос међу речима не изражава помоћу облика речи, него посредством помоћних речи (предлога, чланова и др.), реда речи у реченици, интонацијом и сл. Обично се разликују две врсте синтетичких језика: аглутинативни и флексивни, чему се понекад додају и полисинтетични. Категорије у оваквом типу поделе нису увек јасно разграничене: поједини језици показиваће својство „синтетичности” у већем, други у мањем степену.