семиотика (грч. sēmeiōtikos) наука која се бави проучавањем типова, структура и начином функционисања свих знаковних система, како природних, тако и вештачких. Осим термина семиотика у литератури се може наћи и термин семиологија, а ређе и термини семасиологија, семејологија, сигнифика. Иако се човеков интерес за знакове јавио веома рано, готово са самом појавом човека као свесног бића, ипак се наука о знаковима родила релативно касно, крајем 19. и почетком 20. века, док је свој пун развој достигла тек средином прошлога века. Године 1867. амерички филозоф Чарлс Перс почео је користити термин семиотика да би њиме означио општу теорију о знаковима. Касније је Фердинанд де Сосир у свом делу Курс опште лингвистике, стварајући лингвистички структурализам, увидео да се и други знаковни системи понашају слично језику и да је у њима потребно анализирати односе међу елементима, као и њихову структуру. Он је закључио да би се таквим истраживањима бавила нова научна дисциплина – семиологија. Од тада постоје два термина – семиотика и семиологија. Тридесетих година прошлога века филозоф Чарлс Морис извршио је поделу семиотике на три дисциплине: семиолошку семантику, семиолошку синтаксу и семиолошку прагматику. Семиолошка семантика бави се проучавањем знака и онога што је њиме означено, тј. испитивањем односа између језичких израза и предмета на који се они односе или које описују. Семиолошка синтакса бави се односима међу знаковима унутар система, односно испитивањем узајамних односа између тих језичких израза. Семиолошка прагматика изучава релације између знакова и човека који их користи, односно испитивањем начина на који значење тих језичких израза зависи од њихових корисника. Каснија истраживања стављају ову науку у шире социолошке и психолошке оквире, а резултате семиотичких истраживања користили су не само лингвисти него и антрополози, психолози и социолози. Семиотичка истраживања коришћена су и за анализу структуриране људске комуникације, укључујући све чула – чуло суха, вида, укуса, додира и мириса. Оваквим истраживањима бавили су Роланд Барт, Јуриј Лотман и Јулија Кристева. Тако су настале неке нове дисциплине, попут кинетике, која се бави проучавањем визуелне комуникације, док се изучавањем понашања везаног за додире бави наука која се назива проксемика. У новијим истраживањима настоји се да се сви модуси комуникације анализирају као системи знакова, међу које поред језика спадају и музика, јело, плес, облачење и сл. Исп. знак, структурализам, језик, семантика, синтагма, прагматика, систем, комуникација.
Литература
Бугарски, Ранко, Увод у општу лингвистику, треће, прерађено издање, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1995.
Ivić, Milka, Pravci u lingvistici, deveto, dopunjeno izdanje, Beograd: Izdavački program Biblioteke XX vek, 2001.
Škiljan, Dubravko, Pogled u lingvistiku, 3. izdanje, Zagreb: Školska knjiga, 1987.