универзалија (обично у мн.) језичке појаве или карактеристике језичког система које су својствене свим језицима тј. за које су досадашња лингвистичка истраживања показала да се јављају у готово свим језицима света. Нпр. у свим језицима постоје: именице и глаголи као граматичке врсте речи; категорија броја; категорија лица; вокали и консонанти као јединице фонетског система. Разликује се неколико типова језичких у., и то су: 1) супстантивне (тичу се врста језичких јединица), 2) формалне (тичу се комбиновања тих јединица у говору); 3) импликационе (подразумевају форму условности – Ако један језик поседује особину x, онда увек поседује и особину y); могу бити ограничене (уколико допуштају одређене изузетке) и неограничене (уколико се јављају без изузетака). Један од критеријума за класификацију у. јесте и начин сагледавања језичких појава, при чему разликујемо синхронијске универзалије (постоје у сваком конкретном тренутку развоја језика) од дијахронијских (мењају се током историјског развоја језичког система). Према једној од прихваћених класификација, разликују се апсолутне и импликативне универзалије. Апсолутне универзалије су карактеристичне за сваки познати језик и прилично су малобројне: нпр. Сви језици имају заменице; Сви језици имају властита имена, док импликативне универзалије подразумевају да је одређена особина коју језици поседују увек праћена другом: нпр. Ако један језик има категорију двојине, има и категорију множине али не и обрнуто; Језик који има категорију рода, има и категорију броја.
Историја проучавања језичких у. везана је за покушаје развоја универзалне граматике, што је свој пуни замах добило средином XX века, развитком структурализма. Проблем у. интересовао је 50-их и 60-их година Н. Чомског и његове следбенике, који су се питањима заједничких карактеристика својствених свим језицима бавили углавном теоријски, претпостављајући да у. у језичким системима проистичу из универзалности човекових интелектуалних способности и карактеристика когнитивног система које су заједничке свим људима. За конкретније резултате практичног проучавања језичких у. заслужни су Р. Јакобсон и Ј. Гринберг. Гринбергов модел проучавања у. у језичким системима успостављен је касних 50-их година XX века. Овај модел почива на индуктивној, емпиријској методи која је подразумевала испитивање језика из различитих језичких породица, у различитим географским подручјима, према истим параметрима, при чему се идентификују тачке подударности, које су назване универзалијама. Главно питање тј. дилема лингвиста у вези са овом методом односи се на то како се уопште може поуздано утврдити да је одређена појава карактеристична за све језике света и, с тим у вези, да ли је и неопходно да она буде проверена у апсолутно свим језицима. Полазећи од идеје да је немогуће испитати неку појаву или особину у баш сваком живом језику, Гринберг и његови следбеници усвојили су појам тзв. статистичког разумевања у., при чему се подразумева да испитивање не захтева проверу потенцијалне у. у сваком живом језику већ у прилично ограниченом скупу језичких система – у тзв. узорку. У Гринберговом раном раду на у. узорковање за проучавање одређене појаве или својства је обухватало око 30 језика, а приликом савременијег проучавања у. користи се величина узорка од око 100 језика. Основни захтеви приликом састављања узорка нису се знатно променили од средине XX века. Релевантан узорак не имплицира већу количину језика који су заступљени у анализи већ превасходно географску покривеност тј. равномерну заступљеност језика различитих породица и регија. Исп. језик.
Литература
Березин Ф. М., Головин Б. Н., Общее языкознание, Москва: Просвещение, 1979.
Bugarski, Ranko, Uvod u opštu lingvistiku, Beograd: XX vek, 2003.
Kristal, Dejvid, Kembrička enciklopedija jezika, Beograd: Nolit, 1996.
Попова З. Д., Стернин И. А., Общее языкознание (Лингвистика и межкультурная коммуникация. Золотая серия), Москва: Восток – Запад, 2007.
Simeon, Rikard, Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, Zagreb: Matica hrvаtska, 1969.