традиционална лингвистика (граматика) термин под којим се подразумева скуп ставова, процедура и прописа карактеристичних за предлингвистичку еру изучавања језика, а посебно за европске школске граматике XVIII и XIX века. Често се пејоративно употребљава у односу на лингвистику XX века. Наиме, поједини аутори сматрају да се основна супротност између лингвистике XIX века и лингвистике XX века састоји у чињеници да је наука XIX века наслоњена на конкретност факата, док је наука XX века заокупљена изналажењем апстракција. Такође, тврди се да т. л. посебну важност придаје исправности, језичком пуризму, књижевним квалитетима, као и да се користи грчким и латинским узорима и да даје предност писаном језику. Са друге стране, сматра се да лингвистичке традиције XX века теже ка тачности у дескрипцији, примерености, критеријумима анализе, свеобухватности, експлицитности и сл. Т. л. се, често на језичкој грађи познатих писаца, бавила испитивањем састава и облика речи, њиховом поделом на врсте с обзиром на категорије које изражавају и на службу у реченици, као и анализом и класификацијом реченица, претежно са становишта значења. Из лингвистичких традиција пре XX века воде порекло неки од основних појмова савремене граматичке анализе, попут хијерархија, универзалија и класификације речи. Према мишљењу неких лингвиста, т. л. је била увелико педагошки усмерена, те се и данас у школама задржала као оквир.
Литература
Ranko Bugarski, Uvod u opštu lingvistiku, Beograd: Čigoja štampa: Biblioteka XX vek, 2003.
Milka Ivić, Pravci u lingvistici, Beograd: Biblioteka XX vek, 2001.