алитерација (срлат. аllīterātiō од лат. ad- + littera ‘слово’, фр. allitération, енгл. alliteration) фонолошка и стилска фигура која подразумева понављање истог сугласника или сугласничких група у више узастопних речи у реченици или стиху. А., асонанца и рима чине групу фонолошких фигура, које се заснивају на понављању гласова и припадају широј групи фигура дикције. А. је део еуфоније, скупа звучних понављања у тексту. Фонолошке фигуре понављања чине кохезионе елементе текста важне за текстуалну анализу. У прошлости су на основу анализе стихова у којима се а. јавља утврђени акценатски системи неких језика. А. се може јавити у свим позицијама у реченици или стиху, али најчешће се јавља у иницијалном положају. Заступљена је у свим језицима и књижевним врстама, највише у поезији, као стилска фигура којом се доприноси звучној изражајности стиха. У старогерманској поезији а. представља један од фактора ритмичке организације стиха, који се назива алитеративни стих. Алитеративни стих је стих у којем се почетни сугласник понавља неколико пута. У енглеској поезији назива се и почетном римом. У српској књижевности постоје бројни примери стихова у којима је употребљена а., као што су: Врх хриди црне трне задњи румени зрак (Алекса Шантић), Снове снивам, снујем снове (Лаза Костић) и сл. Исп. стилска фигура, еуфонија, асонанца, рима.
Литература:
Ковачевић, Милош, Стилистика и граматика стилских фигура, Крагујевац: Кантакузин, 2000.
Popović, Tanja, Rečnik književnih termina, Beograd: Logos art, 2007.
Rečnik književnih termina, Beograd: Nolit, 1986.