прилог непроменљива врста речи која стоји уз глаголе, придеве, именице и друге прилоге и одређује их по месту, времену, начину, узроку, количини; адверб. Према значењу, разликују се прилози за место (где, овде, далеко), за време (кад, јуче, увек), за начин (како, паметно, лавовски), за узрок (зашто, зато, стога) и за количину (колико, пуно, веома). По саставу, прилози могу бити неизведени (сад, већ, још) и изведени (онамо, лети, добро). Најчешће настају од споја предлога и неке друге врсте речи (изјутра, укратко, стога). У српском, као и у другим словенским језицима, готово се од сваког описног придева може извести прилог. У реченици типично имају функцију прилошких одредби (Мирно спава), када се могу довести у везу с питањима где, када, како, зашто и колико, или неглаголског дела предиката (Он је добро). Иако се традиционално сврставају у непроменљиве речи, поједини прилози имају степен поређења – на пример, прилози за начин који су постали од описних придева (добро, боље, најбоље), неки прилози за количину (мало, мање, најмање) и неки прилози за место (далеко, даље, најдаље). Исп. непроменљиве речи, врста речи.