аналогија (грч. ἁναλογία ‘сразмера, однос, пропорција, симетрија’) 1. процес стварања нових језичких (граматичких) облика или промене постојећих преобликовањем и уподобљавањем према другим облицима који су им слични. А. је један од главних језичких механизама преко којег се остварују многе промене у језику и важан је фактор у усвајању страног језика и савладавању матерњег језика у дечјем узрасту. Асимилативна способност а. почива у процесу изједначавања једне језичке јединице другој, које могу бити различитог или истог постања. Услед њиховог повезивања подсвесним асоцијацијама настаје прилагођавање обично малобројнијих, ређих облика према многобројнијим односно фреквентнијим, као у случају аналошких ликова можем, хоћем, нећем, који су настали према 2. и 3. лицу можеш, може, хоћеш, хоће, нећеш, неће, поред регуларних личних глаголских облика у 1. лицу једнине презента могу, хоћи, нећу. Иако се на тај начин уклањају различитости и нивелишу облици у парадигми, таква аналошка уопштавања сматрају се некњижевна. Аналогијом се тумаче многи изузеци од гласовних правила, нпр. л ум. о: читаоц ум. читалац према облицима у ном. мн. читаоци и ген. јед. читаоца (промена л у о не врши се једино у ном. једн. и ген. мн.), с ум. х: орас ум. орах према ном. мн. ораси (алтернација х у с врши се испред –и), ч ум. к: сечу, печу ум. секу, пеку према осталим лицима презента сечем, сечеш, сече, али и према глаголима типа викати, вичем, вичу (код глагола пећи врши се алтернација к у ч врши се испред наставка –е, док у примеру викати се другом гласовном променом мењало к испред ј из наставка у свим лицима) итд. За разлику од гласовних промена, које су чисто фонетски или фонолошки процеси, засновани на законима, аналошке промене немају законско утемељење и врше се на разним нивоима језичке структуре: лексичком, морфолошком, творбеном, синтаксичком, семантичком. У процесу аналошког стварања образују се нове речи и облици према постојећим обрасцима и продуктивним узорима, као што су нпр. рецентни ликови трамвајџија, хамбургерџија начињени према старим речима са турским суфиксом ‑џија (бозаџија, бурегџија). 2. сличност, подударност једне речи другој, паралела, уп. аналоган „сличан, подударан, паралелан, корелативан, истоврстан, сродан, који одговара неком закону, правилу, обрасцу, типу“. Исп. гласовна промена.
Литература
Ахманова О. С., Словарь лингвистических терминов, Издательство «Советская энциклопедия», Москва 1966.
Большой энциклопедический словарь. Языкознание, Главный редактор В. Н. Ярцева, Научное издательство »Большая Российская энциклопедия«, Москва 1998.
Enciklopedijski leksikon. Srpskohrvatski jezik, (ur.) Asim Peco, Živojin Stanojčić, Interpres, Beograd 1972.
Клајн Иван, Прилози граматици српскога језика II, Творба речи у савременом српском језику, суфиксација и конверзија, Завод за уџбенике и наставна средства – Матица српска – Институт за српски језик Српске академије наука и уметности, Београд 2003.
Московљевић М. С., Из живота речи, Наш језик II/9–10, Београд 1934: 268–271.
Subotić Ljilјana, Istorijska lingvistika, Novi Sad 2002.