Лингвистички часопис Јужнословенски филолог (даље у текст: ЈФ) покренули су 1913. године у Београду академици Љубомир Стојановић и Александар Белић. Први број часописа (I, свеска 1–2, 1913) насловљен је био као Јужнословенски филолог : повремени спис за лингвистику и филологију. Поднаслов се задржао до броја XXXI (1974–1975), а од године 1976, од броја XXXII, на корицама се назив часописа штампа без поднаслова „повремени спис за лингвистику и филологију“. ЈФ није био везан ни за једну установу, издавао га је Александар Белић уз сарадњу уредништва, састављеног већином од југословенских академика, и уз помоћ Српске краљевске академије и Београдски универзитет (о томе в. Грицкат‑Радуловић 1996: 53, у фусноти 72). Први број је штампан у Учитељској тискари у Љубљани. Данас се чува у малом броју и третира се као музејски примерак. Први број је поново штампан 1964. године у Минхену у издавачкој кући др Рудолфа Трофеника (Verlag Dr. Rudolf Trofenik, München), љубазношћу проф. Анта Ђанића из Загреба (о томе детаљније в. Голубовић 2013: 15–16). Други број ЈФ појавио се тек после Првог светског рата, 1921. године, а штампан је у штампарији Адолфа Холцхаузена у Бечу. Наредни бројеви штампани су у Београду, у Државној штампарији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, потом у Државној штампарији Краљевине Југославије. Од 1931. године, од броја XI до XVII (1938–1949), власник ЈФ био је Александар Белић, те је на насловним странама тих књига изнад његовог имена стојало „издаје“. Насловна страна последњег броја часописа пре Другог светског рата носила је годину 1938. и 1939, но у обавештењу, које се налази на крају библиографије, а пре регистра (стр. 366), стоји да је тај број XVII изашао 1940. године, а да су у тој години била планирана још два броја: XVIII и XIX, која нису штампана (о томе детаљније Голубовић 2013: 18–19). До Другог светског рата објављено је укупно 17 књига, док је послератни број XVIII издат 1949–1950. године. Од тада ЈФ има статус званичног гласила Српске академије наука (и уметности) и Института за српски језик. Академија и Институт издавале су у суиздаваштву књиге од броја XVIII (1949–1950) до XXIV (1959–1960), док је као самостални институтски часопис излазио од броја XXV (1961–1962) до XLVI (1990). У суиздаваштву је опет од 1991. године, од броја XLVII. Укупно је до данас, до броја LXXX (2024), публиковано 80 бројева часописа.
Од оснивања часописа до своје смрти 1960, пуних 47 година, од броја I (1913) до XXIV (1959–1960), уредник је био Александар Белић, који је од другог броја часописа (1921) имао сталне сараднике из новонасталог Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца и иностранства. Бројеве од XI (1931) до XVII (1938–1939), Александар Белић је уређивао са Степаном М. Куљбакином, Стјепаном Ившићем и Франом Рамовшем. На месту уредника од броја XXV (1961–1962) до XXIX, св. 3–4 (1973), укупно дванаест година, задржао се академик Михаило Стевановић. Број XXX (1973) уредили су заједнички Миливој Павловић, Радосав Бошковић и Митар Пешикан. Од 1974. до 2007. године, од броја XXXI (1974–1975) до LXIII (2007), на челу ЈФ била је академик Милка Ивић, а од 2008. до 2018. године, од броја LXIV до LXXIV, академик Предраг Пипер. Књигу LVI (св. 1–2 и 3–4, 2000), посвећену академику Павлу Ивићу, уредио је Слободан Реметић, редовни члан АНУРС. Главни уредник часописа ЈФ од броја LXXV, св. 1 (2019) до данас је проф. др Рајна Драгићевић.
ЈФ је најчешће објављиван као годишњак. У две свеске једном годишње штампан је I број 1913, III 1922–1923, VI 1926–1927. и XXX број 1973. године. По једна свеска у једној књизи, два пута годишње, излазе бројеви LXXIV – LXXX, од 2018. године до данас, 2024. године. Поједини бројеви су публиковани у четири свеске, неке као двоброји: II (1921), VII (1927–1929), од броја XXVI (1963–1964) до XXIX (1972–1973), LVI (2000) и од броја LXXI (2015) до LXXIII (2017), као троброј: X (св. 1–3 и 4, 1931–1932), док су појединачно, једном годишње као четвороброји: од броја XVIII (1949–1950) до XXIII (1958).
У уређивачком одбору пре Другог светског рата били су водећи слависти у земљи и иностранству: Антоан Меје (Antoine Paul-Jules Meillet) из Француске, Александер Стојићевић, Рајко Нахтигал и Фран Рамовш из Љубљане, Казимјеж Њич (Kazimierz Nycz) из Кракова, Љубомир Стојановић и Хенрик Барић из Београда, Милан Решетар, Стјепан Ившић и Фран Илешић из Загреба, Олджих Хујер (Oldřich Hujer) из Прага, Степан М. Куљбакин из Скопља. У послератном броју сарадници Александра Белића били су: Радомир Алексић, Радосав Бошковић и Михаило Стевановић из Београда, Јован Вуковић из Сарајева, Блаже Конески и Васо Томановић из Скопља, Рајко Нахтигал и Фран Рамовш из Љубљане и Петар Скок и Мате Храсте из Загреба. Уређивачки одбор часописа, у раздобљу после Другог светског рата, чинили су водећи слависти у земљи, а многи су били више деценија: Татјана Батистић, Даринка Гортан‑Премк, Ирена Грицкат, Милка Ивић, Павле Ивић, Радосав Катичић, Рудолф Коларић, Тине Логар, Александар Младеновић, Берислав Николић, Мирослав Николић, Миливој Павловић, Асим Пецо, Митар Пешикан, Слободан Реметић, Живојин Станојчић, Светозар Стијовић, Срето Танасић, Драго Ћупић, Егон Фекете. Радосав Бошковић је изостао са списка састава уређивачког одбора часописа од броја XIX (1951–1952) до XXVII (1966–1967). После 1949/1950. године, према речима Милке Ивић (1994: 2), наступила је видљива осека иностраних сарадника, али се половином седамдесетих година та ситуација преокренула. Међу реткима који нису изгубили везу са часописом била је Зузана Тополињска (Zuzanna Topolińska), која је 2001. године постала члан уређивачког одбора, први из иностранства после више година. Почетком XXI века уређивачки одбор ЈФ добија међународни састав, тако да поред Зузане Тополињске, чланови уређивачког одбора постали су: Најда Иванова (Найда Иванова), Лили Лашкова, Алина Ј. Маслова (Алина Юрьевна Маслова), Андреј Собољев (Андрей Николаевич Соболев), Анатолиј Турилов (Анатолий Аркадьевич Турилов) и Виктор Фридман (Victor Friedman). У уређивачки одбор, који окупља највише научнике из Србије и Црне Горе, изабрано је и неколико нових српских лингвиста: Јасна Влајић‑Поповић, Рајна Драгићевић, Владан Јовановић, Александар Лома, Софија Милорадовић, Слободан Павловић, Предраг Пипер и Јелица Стојановић (о томе детаљније в. Голубовић 2013: 24–25, 11–12).
Захваљујући Александру Белићу, који је позвао све научнике, који се баве словенском филологијом, нарочито јужнословенском, општесловенским питањима и прасловенским језичким особинама, значајним за проучавање јужнословенских језика, у часопису ЈФ објављивали су многи светски познати стручњаци: Мортон Бенсон (Morton Benson), Леонид Арсењевич Булаховски (Леонид Арсеньевич Булаховский), Андре Вајан (André Vaillant), Николас Ван Вејк (Nicolaas van Wijk), Григориј Андрејевич Иљински (Григорий Андреевич Илински), Роман Јакобсон (Роман Осипович Якобсон), Мјечислав Малецки (Mieczysław Małecki), Антоан Меје (Antoine Meillet), Казимјеж Њич (Kazimierz Nycz), Станислав Роспонд (Stanisław Rospond), Бохуслав Хавранек (Bohuslav Havranek), Олджих Хујер (Oldřich Hujer), Алексеј Александрович Шахматов (Алексей Александрович Шахматов), Хинц Шустер‑Шевц (Heinz Schuster‑Šewc) и многи други.
Од почетка излажења, сталне рубрике ЈФ су биле „Расправе“ с радовима од научног значаја, „Прилози“ с материјалима мањег обима, „Критика“ и „Хроника“. Након Другог светског рата, часопис је садржао рубрике „Расправе и чланци“ (потом „Студије и чланци“), „(Прикази и) Критике“ и „Хроника“. Неке рубрике су биле повремене, нпр. „Из теорије лингвистике“ (бр. XXXVI, 1980), „In memoriam“, „Некролог“ и др.
У ЈФ су објављиване и докторске дисертације, из чега је 1928. године настала Библиотека Јужнословенског филолога, едиција коју данас издаје Институт за српски језик САНУ (Спасојевић 2022: 26–27). Едиција та до сада броји 25 књига (Живановић 2022: 73–79).
ЈФ сваке године доноси текућу кумулативну библиографију научних радова објављених у Србији, Црној Гори и Српској (раније у Југославији) из домена науке о српском језику и лингвистичке славистике (в. Пипер 2018: 267). У првој књизи ЈФ 1913. године објављени су подаци о публикацијама у рубрици „Белешке“. У другом броју часописа, 1921. године, појавила се иста рубрика, а поред ње и први библиографски одељак под називом „Библиографија од 1914–1922“, који је излазио у наставцима и обухватао је грађу до 1925. године. Од деветог броја (1930) до данас се рубрика „Библиографија“ редовно објављује (детаљније о томе в. Голубовић 2013; Голубовић 2004; Голубовић 2007). Поред тога, у ЈФ објављено је дванаест персоналних библиографија истакнутих слависта: Ватрослава Јагића у броју III (1922–1923: 102–111), Олджиха Хујера у бр. IX (1930: 327–343), Матије Мурка у бр. XIX (1951–1952: 239–243), Александра Белића у бр. XXIV (1959–1960: 49–84), Степана М. Куљбакина у бр. XXIX, св. 3–4 (1973: 9–30), Михаила Стевановића у бр. XXX, св. 1–2 (1973: 9–30) и бр. XLVII (1991: 5–28), Берислава Николића у бр. XXXIII (1977: 321–332), Радосава Бошковића у бр. XL (1984: 235–239), Павла Ивића у бр. LVI, св. 1–2 (2000: 7–49), Ирене Грицкат‑Радуловић у бр. LXVI (2010: 51–108) и Милке Ивић у бр. LXVII (2011: 15–99) (детаљније о томе в. Голубовић 2013: 177–178; Голубовић 2007: 207–208; Живановић 2020; Пипер 2018: 267–268). У четвртој свесци десетог броја 1932. године објављен је регистар свих досадашњих десет бројева. За тај број израђена су четири регистра: предметни, регистар речи, имена лица (и апелатива) и географских имена и регистар писаца. Сваки наредни број ЈФ има предметни и регистар имена. Регистар у оквиру библиографије појавио се тек с њеном реорганизацијом 2003. године (Голубовић 2013: 18).
Списак свих бројева часописа од 1913. до 2022. године налази се у каталогу Издања Института за српски језик САНУ (Живановић 2022: 48–50). Попис расправа и чланака објављених у ЈФ до 1973. године, по азбучном реду њихових аутора, дати су у часопису Наш језик, у броју XX, св. 1–5 (1973–1974: 45–95), а од 1975. до 1995. године (XXXI–LI) у бр. XXX, св.1–5 (1995–1996: 156–179).
У ЈФ бројеви XXII (1957) и XXIII (1958) били су посвећени IV Међународном славистичком конгресу (Москва, 1958), с тим што су у XXIII броју објављени реферати са I Конгреса југословенских слависта из 1957. године.
Јубилеји, који се односе на живот и рад истакнутих српских лингвиста, обележени су у бројевима: XXIV (1959–1960) посвећен је Александру Белићу, поводом његове смрти, Миливој Павловић и Михаило Стевановић дали су пресек научног рада и лингвистичког учења Александра Белића, а Ирена Грицкат израдила је његову биобиблиографију; XXVI, св. 1–2 (1963–1964) посвећен је Вуку Стефановићу Караџићу, поводом стогодишњице смрти, и број XLIII (1987), поводом двеста година од његовог рођења; XXX, св. 1–2 (1973) посвећен је Михаилу Стевановићу, поводом седамдесет година живота, Асим Пецо и Живојин Станојчић су у уводном чланку представили његов живот и научни рад, а Драгана Мршевић је дала библиографију његових радова, и број XLVII (1991), поводом његове смрти, у којем је Живојин Станојчић у уводном чланку представио његов живот и научни рад, а Драгана Мршевић‑Радовић је дала библиографију његових радова; XXXIII (1977) посвећен је Радосаву Бошковићу, поводом седамдесет година живота; LVI, св. 1–2 и 3–4 (2000) посвећен је Павлу Ивићу, поводом његове смрти, у том специјалном броју њему у част, објављено је 139 (69 + 67) прилога научника из целог света, као и готово свих релевантних домаћих слависта и лингвиста, и број LXV (2009), поводом десетогодишњице смрти; LXIV (2008) посвећен је Милки Ивић, поводом осамдесет година живота, и број LXVII (2011), поводом њене смрти; LXVI (2010) посвећен је Ирени Грицкат, истим поводом.
Први послератна, осамнаеста књига ЈФ из год. 1949–1950, обележена је била критиком Степана Куљбакина (који је умро за време окупације) и чланком (покојног) иностраног сарадника Н. ван Вејка, док је у сегменту „Хроника“ забележена била прослава стогодишњице Вукове победе на пољу наше филологије, педесетогодишњи јубилеј научног рада Александра Белића и прослава 125‑годишњице Даничићевог рођења.
У часопису ЈФ, у броју LXXIII, св. 3–4 (2017: 85–388), објављена су предавања, која су одржана у САНУ током 2016. године поводом обележавања 175 година од оснивања Друштва српске словесности.
Обележени су, такође, педесети број ЈФ 1994. године (Ивић 1994) и сто година постојања часописа (Пипер 2013; Реметић 2013; Драгићевић 2013).
Часопис је покренут, према образложењу Љубомира Стојановића и Александра Белића на самом почетку првог броја ЈФ (1913: 1–2), из велике потребе за једним филолошко‑лингвистичким часописом код Срба и код Јужних Словена уопште, у којем би једини задатак био „проучавање нашег језика у вези са осталим јужнословенским и другим словенским језицима и испитивање њихових језичких споменика“. Уредништво ЈФ је од самог почетка желело да часописа буде окренут међународним и домаћим научним круговима како би се преко њега европска научна јавност упознала са стварањем у лингвистици и филологији код нас, а наша наука тешње везала са савременом славистичком и европском науком о језику (Стевановића 1973–1974: 26; Голубовић 2013: 11, 14–15). Слависти су у то време развијену међусобну сарадњу коју су учврстили прво на славистичком конгресу у Прагу 1929, а затим у Варшави 1934. године (id. 13). Крајем XIX и почетком XX века покренути су значајни славистички часописи: Archiv für slavische Philologie, Listy filologicke, Prace filologiczne, Rocnik slawistyczny, Sbornik Filologický, Slavia, Slovo a slovesnost и др. (ibid.; Стојановић, Белић 1913: 1; Стевановић 1973–1974: 25–26; Пипер 2008: 265–266). Одличном пријему у научном свету и угледу који је ЈФ стекао највише је допринео непрекидан дугогодишњи труд Александра Белића (о томе детаљније в. Голубовић 2013: 11; Стевановић 1973–1974: 26; Танасић 2017). Александар Белић се на првим странама другог броја часописа (1921) обратио читаоцима, осврнувши се на тежак период између изласка прва два броја и исказао је поштовање истакнутим сарадницима првог броја ЈФ, који нису доживели крај рата (Стојан Новаковић, Алексеј А. Шахматов, Филип Ф. Фортунатов, Август Лескин, Константин Ј. Јиречек). Загледан у будућност, уредник Александар Белић (1921: 2) поновио је позив свим научницима који се баве словенском филологијом, „свим специјалистима, испитивачима не само јужнословенских језика, него и осталих словенских језика“. Уредништво ЈФ (1949–1950) огласило се у осамнаестом броју, првом после Другог светског рата, најављујући нову епоху у раду часописа. Иако излази под старим називом, уредништво званично је најавило да ЈФ гласило новооснованог Института САН. Концепција се није променила: „његова садржина кретаће се и убудуће у области јужнословенске и опште словенске филологије и лингвистике“ (стр. 1). Часопис је исту концепцију задржао до данас. Михаило Стевановић у часопису Наш језик (1973–1974: 27–28), сумирајући 60 година од оснивања ЈФ, закључује да су у часопису увек расправљани научно актуелни проблеми, разматрана су још неразјашњена питања науке, исправљане су укорењене заблуде, изношене нове научне теорије и дата коначна решења многима научним проблемима. Милка Ивић у уводном делу педесетог броја ЈФ (1994) подсетила је на историјат часописа и истакла допринос научницима који су највише учинили за ЈФ (о томе и Радовић Тешић 1995). У стотој години излажења ЈФ, Предраг Пипер (2013) истакао је значај и углед часописа у том дугом временском периоду. О значају ЈФ за време кад га је водио Александар Белић, уз осврт на улогу часописа у упознавање српске научне јавности са страним филологијама представио је Срето Танасић (2017). Марина Спасојевић (2022: 26) закључила је да је ЈФ израстао у највише рангирану међународну периодичну публикацију Института за српски језик САНУ, са сто десет година дугом традицијом.
Према ранг‑листи научних часописа домаћих издавача за 2024. годину Министарства науке, технолошког развоја и иновација и иновација, ЈФ (ISSN 0350-185X ISSN 2406-0763 (Online)) има ознаку М23, што значи да је категорисан као међународни часопис на основу Правилника о категоризацији и рангирању научних часописа. Научни радови часописа су у режиму отвореног приступа (Open Access), доступни у дигиталном репозиторијуму Српске академије наука и уметности (ДАИС = Дигитални архив издања САНУ): https://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/968
Литература
Аранђеловић-Живковић, Бранислава, „Тридесет година рада Института за српскохрватски језик“, Наш језик XXIII/3–4, 1978, 150–165.
Белић, Александар, „Јужнословенски филолог“, Јужнословенски филолог II, 1921, 1–3.
Голубовић, Ана, „Девет деценија српске текуће славистичке библиографије у часопису Јужнословенски филолог (почеци)“, Зборник Матице српске за славистику 65–66, 2004, 381–384.
Голубовић, Ана, „О текућој лингвистичкој библиографији у Јужнословенском филологу“, Јужнословенски филолог LXIII, 2007, 207–223.
Голубовић, Ана, Библиографија у часопису Јужнословенски филолог, Београд: Институт за српски језик САНУ, Библиотека Јужнословенског филолога, Нова серија, књ. 24, 2013.
Грицкат Радуловић, Ирена, „Наука о језику у делатности Академије“, Глас CCCLXXIX, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, књ. 15, 1–83.
Драгићевић, Рајна, „О српској славистици на почетку XX века из перспективе прве књиге Јужнословенског филолога“, Јужнословенски филолог LXIX, 2013, 33–48.
Живановић, Владимир, „Bibliografia personalis у часопису Јужнословенски филолог“, Јужнословенски филолог LXXVI/2, 2020, 157–171.
Живановић, Владимир, Издања Института за српски језик САНУ 1947–2022, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2022, 45–54.
Ивић, Милка, „Педесети број Јужнословенског филолога“, Јужнословенски филолог L, 1994, 1–3.
Листа научних часописа домаћих издавача за 2024. годину, доступна на: https://www.nitra.gov.rs/images/nauka/Kategorizacija%20naucnih%20casopisa/Kategorizacija%20naucnih%20casopisa%20za%202024.%20godinu.pdf
Пипер, Предраг, „Савремени српски књижевни језик у истраживањима и издањима Института за српски језик САНУ“, У: Срето Танасић (ур.), Шездесет година Института за српски језик САНУ, Зборник радова I, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2007, 195–204.
Пипер, Предраг, „Сто година Јужнословенског филолога“, Јужнословенски филолог LXIX, 2013, 9–11.
Пипер, Предраг, Прилози историји српске лингвистичке славистике. Друга половина XX века, Београд: Чигоја, 2018.
Правилник о категоризацији и рангирању научних часописа: 80/2024-32 доступан на: https://pravno-informacioni-sistem.rs/eli/rep/sgrs/ministarstva/pravilnik/2024/80/4/reg
Радовић Тешић, Милица, „Педесета књига Јужнословенског филолога“, Књижевност и језик 1995/1–2, 150–153.
Реметић, Слободан, „Сто година дијалектологије на страницама Јужнословенског филолога“, Јужнословенски филолог LXIX, 2013, 13–32.
Спасојевић, Марина, „Александар Белић као покретач лингвистичке периодике на почетку ХХ века“, Научни састанак слависта у Вукове дане 44/1, 2015, 39–48.
Спасојевић, Марина, „Три четврти века издаваштва Института за српски језик САНУ“, У: В. Живановић, Издања Института за српски језик САНУ 1947–2022, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2022, 17–31.
Станојчић, Живојин, „Језички часописи Института: Часописи Института за неколико последњих година (од 1960. до данас). Јужнословенски филолог од 1960 до данас“, Наш језик XX/1–5, 1973–1974, 37–40.
Стевановић, Михаило, „Језички часописи Института: Оснивање часописа и њихов карактер – пре II светског рата и за 10 послератних година (1950–1960). Засебне књиге Института“, Наш језик XX/1–5, 1973–1974, 23–31.
Стојановић, Љубомир, Белић, Александар, „Поводом покретања Јужнословенског филолога“, Јужнословенски филолог I/1–2, 1913, 1–3.
Танасић, Срето, „Јужнословенски филолог у српској филологији“, Наш језик XLIV/3–4, 2013, 3–15.
Танасић, Срето, „Александар Белић и Јужнословенски филолог“, У: Драгана Мршевић-Радовић, Бошко Сувајџић, Срето Танасић (ур.). Александар Белић – српски лингвиста века, књ. 2, Александар Белић и страни слависти, Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду, Међународни славистички центар, 2017, 49–65.
Ћупић, Драго, Танасић, Срето, „Шездесет година Института за српски језик САНУ“, У: Срето Танасић (ур.), Шездесет година Института за српски језик САНУ, Зборник радова I, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2007, 195–204.
Уредништво ЈФ, „Својим сарадницима и читаоцима“, Јужнословенски филолог LVIII, 1949–1950, 1–4.