Лингвистички часопис Наш језик (даље у тексту: НЈ) покренуло је Лингвистичко друштво при Филозофском факултету Београдског универзитета. Са академиком Александром Белићем на челу Друштва, припреме за издавање часописа отпочеле су крајем 1931. године и трајале су готово годину дана (више о томе в. Марковић 2010: 114). Прва свеска првог броја часописа штампана је 1932, док је први број од десет свезака објављен наредне, 1933. године. До 1941. године, када НЈ престаје да излази због Другог светског рата, публиковано је укупно седам бројева и једна свеска осмог броја старе серије. Послератна, такозвана нова серија отпочета је 1949. године, као суиздање Српске академије наука (и уметности) и Института за српски језик (у краћем периоду: Институт за српскохрватски језик, од 1961. године, број XI, свеска 1–2, до 1991. године, бр. XXIX, св. 1–2). Од 1962. године (бр. XII) до данас издање је Института за српски језик САНУ.
Од почетка публиковања нове серије до 1960. године, до смрти главног уредника Александра Белића, објављено је укупно девет бројева од по десет свезака. Од 1960. (књ. X, св. 3–6) до 1974. год. (књ. XXI, св. 1–2) одговорни уредник био је академик Михаило Стевановић. Од 1975. год (књ. XXI, св. 3) до 1995–1996. год. (књ. XXX, св. 1–5) уредник је био академик Митар Пешикан, а од 1996. (књ. XXXI, св. 1–5) до 2005. (књ. XXXVI, св. 1–4) часопис је уређивао проф. др Мирослав Николић. Од 2006. год (књ. XXXVII, св. 1–4) уредник је проф. др Срето Танасић, дописни члан АНУРС. До 2024. године објављено је укупно 55 бројева нове серије.
Предратна серија се штампала у месечним свескама од по два штампана табака. Једна књига састојала се из 10 свезака, јер у јулу и августу часопис није излазио. У почетку, свеске су излазиле појединачно, али већ од другог броја старе серије појединачно или као двоброји. Нова серија од 1949. до 1962. год. (до броја XII) штампала се у десет свезака, појединачно или као двоброји или четвороброји. До 1960. год. свака књига имала по четири штампана табака (Стевановић 1973–1974: 29–30). Од 1963. (бр. XIII) до 1996. год. (бр. XXXI) НЈ штампао се у пет свезака, а од 1997. (бр. XXXII) до 2017. (бр. XLVIII), у четири свеске, с тим што су свеске од 1997, од броја XXXII до XXXIV, излазиле у два двоброја, од 2004, од броја XXXV до XL, једном годишње као четвороброј, a од 2010. (бр. XLI) до 2017. године (бр. XLVIII) опет излазе два пута годишње по две свеске у једној књизи. Oд 2018. (бр. XLIX) до данас (бр. LV, 2024) часопис се штампа у две свеске, два пута годишње, по једна свеска у једној књизи. На крају сваког годишта у старој и у новој серији до броја XXVIII (1990) штампан је предметни регистар. Од тог броја чланци имају апстракт и резиме на једном од светских језика, а од броја XXXIV (2001) имају и кључне речи. За време рата часопис није излазио, али и након рата неколико пута није штампан услед недостатка материјалних средстава (више о томе в. Стевановић 1973–1974: 29–31).
Уређивачки одбор часописа су од почетка публиковања чинили еминентни лингвисти. У првом броју предратне серије, поред Александра Белића, били су: Радомир Алексић, Радосав Бошковић, Данило Вушовић, Петар Ђорђић, Глиша Елезовић, Милош Ивковић, Драгутин Костић, Бранко Милетић, Милош Московљевић и Гојко Ружичић, а у другом броју је у уређивачком одбору место Гојка Ружичића, који је отишао из Београда, дошао Миодраг Лалевић. У седмом броју у св. 9–10 међу члановима уређивачког одбора појављује се Јован Вуковић. Када је НЈ постао гласило Института, чланови уређивачког одбора били су: Александар Белић (главни уредник), Радомир Алексић, Радослав Бошковић, Глиша Елезовић, Бранислав Милановић, Михаило Стевановић и Игрутин Стевовић. Сви изузев Глише Елезовића били су редовни професори Универзитета и одмах по оснивању Института постали су његови спољни сарадници. У наредним бројевима нове серије чланови уређивачког одбора су били: Милица (Бабић) Вујанић, Татјана Батистић, Даринка Гортан‑Премк, Рајна Драгићевић, Владо Ђукановић, Јелена Јовановић Симић, Весна Ломпар, Бранислав Милановић, Драгана Мршевић‑Радовић, Берислав Николић, Марина Николић, Мирослав Николић, Ђорђе Оташевић, Асим Пецо, Љубомир Поповић, Милица Радовић‑Тешић, Стана Ристић, Марина Спасојевић, Живојин Станојчић, Срето Танасић, Драго Ћупић, Егон Фекете и Олга Цвијић. Уређивачки одбор данас чине: Рајна Драгићевић, Јелена Јовановић Симић, Весна Ломпар, Драгана Мршевић‑Радовић, Марина Николић, Ђорђе Оташевић, Милица Радовић‑Тешић, Стана Ристић, Марина Спасојевић и Срето Танасић.
У уводу прве свеске старе серије, чланови уредништва (1932: 2) позвали су на сарадњу „све зналце нашег језика, све стручњаке и све књижевнике који добро познају наш језик“, вођени тиме да „о свима особинама нашега језика могу судити само они који су дугим, свестраним и проницљивим радом ушли у све тајне његове“ (Уредништво 1933: 290). Број сарадника се током година брзо увећавао и у часопису објављени су прилози многих познатих лингвиста из свих југословенских научних средишта, из Београда: Милан Будимир и Хенрик Барић, из Загреба: Томо Маретић, Милан Решетар, Стјепан Ившић, Фран Илешић, Ђуро Шурмин, Стјепан Босанац, Владоје Дукат, Мирко Перковић и Сретен Живковић, из Скопља: Миливој Павловић, Ђорђе Киселиновић и М. Стевановић (који је у то време радио као професор у Скопљу), као и стручњаци из других научних области, из Загреба: Фран Ј. Тућан и Јосип Смодлака, из Београда: Сима Тројановић и Вукић М. Мићовић, из књижевности: Марко Цар, Исидора Секулић, Рикарт Каталинић Јеретов, Хуго Клајн и др. У новој серији, поред већ поменутих, сарађивали су познати сербокроатисти, који су у својим прилозима решавали језичка питања: Јован Вуковић, Ирена Грицкат, Драгиша Живковић, Милка и Павле Ивић, Александар Костић („познати лекар и филолошки ентузијаст – лексикограф“, Грицкат Радуловић 1996: 63), Светозар Марковић, Светозар Матић, Иван Поповић, Ђорђе Сп. Радојичић, Милија Станић итд. Значајан удео у развијању часописа имали су уредници: Михаило Стевановић са 100 чланака, Митар Пешикан – 48, Мирослав Николић – 24 и Срето Танасић – 41, међу којима се највише истакао се Александар Белић, који је као уредник до своје смрти (1960. год.) био најактивнији и најревноснији сарадник. Од 1932/1933. до 1959. године објавио је укупно 114 чланака (од тога један приказ), с тим што су неки радова објављени у наставцима. У овом броју нису урачунати прилози уредништва, који су наведени, сигурно с разлогом, у библиографији радова у Изабраним делима Александра Белића (Танасић 2012: 9, нап. 10). У првој свесци нове серије НЈ, уредништво се огласило поводом педесетогодишњице рада Александра Белића речима захвалности и похвале: „Од седамдесет и три свеске Нашег језика – свега две су без чланка професора Белића; неке су свеске с по два, неке и с по три чланка његова; све заједно с осамдесет и шест чланака његових“ (Уредништво 1950: 73). И. Грицкат Радуловић (1996: 54, 63) приметила је да „у девет првих послератних годишта […] налазимо равно педесет чланака, не узимајући у обзир непотписане или друкчије обележене прилоге“. О томе колико је Александар Белић био посвећен часопису сведоче речи Михаила Стевановића у НЈ (1960: 80): „Колико је проф. Белићу програм Нашег језика лежао на срцу најбољи је доказ то што он у њему има далеко већи број прилога него је изишло свезака овога часописа […]. Проф. А. Белић је увек настојао да се у часопису расправљају што актуелнија питања и да он излази на време. Поред све презаузетости многим пословима, он никад није желео да остави Наш језик без свога прилога, а желео је и да сваки прилог у њему језички може поучити своје читаоце, и да се сва питања у њему научно расправљају.“ Драго Ћупић (1985: 282) констатовао је након двадесет и пет година од смрти Александра Белића следеће: „чини нам се да је [Александар Белић] емотивно највише био везан управо за Наш језик […]. Настојао је да се Наш језик обраћа што широј публици, али не губећи карактер озбиљног стручног и научног гласила, па је у њему објављивао теме за које је постојао широк интерес и наставника и ђака, и најозбиљнијих лингвиста. Тако је успевао да споји теоријско и научноистраживачко с непосредно применљивим. Надамо се да после Белића ти његови маестрални захтеви нису изневерени, јер је часопис чинио све што је могао да уређивачким програмом допринесе обради књижевнога српскохрватског језика и његовом неговању на општим начелима Вукових и Даничићевих настојања.“ Због бројних Белићевих заслуга, посебно према НЈ, на страницама овог часописа објављено је неколико чланака посвећено управо њему, в. Московљевић 1960; Капиџић 1960; Николић Мил. 1961а, 1961б, 1964, 1968; Стевановић 1969; Николић Б. 1975; Живановић Ђ. 1984; Дешић 1989; Танасић 2010.
У НЈ су своје прилоге објављивали такође и сарадници из других држава: Вјеслав Бориш (Wiesław Boryś), Владислав Лубас (Władysław Lubaś) и Стањислав Роспонд (Stanisław Rospond) – из Пољске, Карел Чапек (Karel Čapek) и Иво Поспишил (Ivo Pospíšil) – из Чешке, Владимир Гудков (Владимир Павлович Гудков), Кирил Тарановски (Кирилл Фёдорович Тарановский), Јекатерина И. Јакушкина (Екатерина Ивановна Якушкина) и Галина Г. Тјапко (Галина Георгиевна Тяпко) – из Русије, Микита В. Супрунчук (Мікіта Віктаравіч Супрунчук) и Људмила В. Леонова (Людмила Васильевна Леонова) – из Белорусије, Галина П. Тиртова (Галина Павловна Тыртова) и Викторија Л. Ивашченко (Вiкторiя Людвігівна Iващенко) – из Украјине, Зузана Тополињска (Zuzanna Topolińska) и Димка В. Савова – из Македоније, Најда И. Иванова (Найда Иванова Иванова) – из Бугарске, академик АНУРС Слободан Н. Реметић, Биљана С. Самарџић, Сања М. Куљанин, Мијана Ч. Кубурић Мацура, Драго В. Тешановић, Драгана Д. Лазић, Мирјана Н. Стојисављевић, Драгомир В. Козомара, Јелена В. Јањић и Милан Шипке (чији су радови постхумно објављени) – из Републике Српске, БиХ, Бранислав М. Остојић, Ненад Б. Вуковић и Миодраг В. Јовановић – из Црне Горе, Бранко Ђ. Тошовић – из Аустрије, Милош Ђ. Окука – из Немачке, Михај Н. Радан и Миљана‑Радмила М. Ускату – из Румуније, Данко Шипка и Драгана С. Зец – из Сједињених Америчких Држава, Ли Ју‑Гју (Li Ju-Giu) и Мотоки Номаћи (Motoki Y. Nomachi) – из Јапана.
У првом броју нове серије нашао се као аутор и Вук Стефановић Караџић. Наиме, приликом обележавања стогодишњице Књижевног договора Срба и Хрвата о јединству књижевног језика 1950. године, штампан је „Текст Књижевног договора и Главних правила за јужно нарјечје“ који је Вук саставио (књ. I, св. 9–10, 1950: 349–354 1950).
У периоду 1932–2023. објављено је у НЈ око 1.950 научних чланака (од тога 450 из старе серије), од преко 330 аутора, из различитих области науке о српском језику и лингвистике. Сталне рубрике у часопису данас су: „Чланци“, „Прилози“ и „Прикази“. Часопис је од I броја старе серије до XXVIII нове серије (с изузетком бр. XX, 1973–1974. год., у којем је објављен први попис расправа и чланака из НЈ) садржао регистре речи – укупно 34. У предратној серији НЈ отворене су две сталне рубрике: „Језичке поуке“ и „Наша пошта“.
Рубрика „Језичке поуке“ покренута је, по речима уредништва часописа, због честих грешака у употреби речи и облика у нашем књижевном језику (бр. I, св. 1, 1932: 28; детаљније о томе в. Јанковић 2017: 19; Јанковић 2024: 32–33). Рубрика је излазила у старој и новој серији, све до 1975. године (закључно са бројем XXI, св. 1–2), тако да је у часопису публиковано укупно 123 „Језичких поука“. Састојала се од одговора сталних сарадника НЈ, који су на реченице достављене уредништву давали кратка и садржајна објашњења поводом одређеног фонолошког, морфолошког, творбеног, синтаксичког, лексичког, семантичког, стилског, правописног или неког другог граматичког питања. У старој серији је за непуних десет година, од 1932. до 1941. године, објављено укупно 1.148 одговора (у првом броју било је чак 216 одговора), док је у новој серији (од 1949. године) број поука значајно мањи, у периоду од 27 година, од 1949. до 1975, било укупно 878 одговора. Одговори су понекад садржали више од једног објашњења, јер су се односили на више од једне грешке, посебно у новој серији, када су образложења и тумачења била опширнија, са више информација. У новој, послератној серији часописа, Александар Белић је објавио чланак О језичким поукама (бр. III, св. 3–4, 1951: 73–78), у којем је изнео оцену да се након десет година излажења НЈ (од 1932. до 1951, са великим прекидом 1941–1949), у рубрици и даље расправља о грешкама ‘опште правилности’, у које се убрајају најпростије и најосновније врсте језичких грешака, те је посаветовао сараднике НЈ да се одговори морају свестрано образложити. Од 1963. године уредништво НЈ унело је промене у „Језичке поуке“ (о тим изменама в. у бр. XIII, св. 1–2, 1963: 115), тако што су поуке разврставане према граматичким одељцима, у фонетско‑правописне, морфолошке и синтаксичке. Сумирајући рад рубрике након 40 година излажења часописа, Душанка Игњатовић (1973–1974: 43) истакла је да одговори и објашњења „представљају одличан начин за примену и савлађивање језичких норми уопште“, јер „са својим конкретним и бројним примерима грешака и одговарајућим, непосредно датим исправкама допуњују и, да кажемо, ‘конкретизују’ теорију“.
Поред рубрике „Језичке поуке“, у првој свесци првог броја часописа НЈ објављено је пет питања упућених Редакцији, док су одговори дати у следећој свесци (бр. I, св. 2, 1932: 57–58). У истом броју (на стр. 64), отпочело је објављивање рубрике „Наша пошта“, а настављено у трећој свесци, у којој је назначено да ће се у тој рубрици наћи не само одговори на писма, већ и питања која су поштом упућена (бр. I, св. 3, 1932: 91). У односу на „Језичке поуке“, рубрика „Наша пошта“ је била сличног карактера, али краћег века. Трајала је до 1939. године, закључно са бројем VII, св. 4, и укупно је објављено 197 одговора у 39 свезака часописа. У обема рубрикама одговоре су давали стручни сарадници часописа, међутим разлика је била у томе што су у „Нашој пошти“, поред концизних и парафираних одговора сарадника, објављивана и питања читалаца. Обе рубрике имале су од самог почетка посебан значај у подизању нивоа језичке културе и одражавале су „интересовање читалачке публике за језичка питања, неговање и развој књижевнојезичког израза“ (Спасојевић 2009: 61). Према мишљењу уредника Срете Танасића (2012: 8), рубрике већ дуже време нема на страницама НЈ, због тога што се часопис издаје у мањем тиражу и оријентисан је на изучавање појединих питања савременог српског језика, док је јавности доступан већи број језичких саветника и сличних рубрика у појединим дневним и седмичним листовима.
У НЈ су спорадично објављивани, мимо рубрика, одговори уредништва на постављена питања (у старој серији, у бр. VI, св. 7–8, 1938: 234–236, а затим у новој, у бр. I, св. 7–8, 1950: 336–340, I, св. 9–10, 1950: 375–380, III, св. 1–2, 1951: 50–65 и VI, св. 3–4, 1954: 119–122). Поред тих одговора, на питања упућена Редакцији одговарали су чланови уредништва и сарадници часописа (списак одговора и аутора в. код Јанковић 2017: 20–21 и Спасојевић 2009: 62).
Поред рубрика „Језичке поуке“ и „Наша пошта“, у НЈ објављиване су и друге рубрике. Једна од њих су „Језички пабирци“, који су излазили само у старој серији, од 1935. (бр. IV, св. 1) до 1937. године (бр. V, св. 7–8); укупно их је било четрнаест. „Језички пабирци“ су осмишљени тако да доносе „белешке појединих писаца о речима и изразима које се тичу нашег језика, а о којима није досад било речи“ у НЈ (бр. IV, св. 1, 1935: 27; детаљније о томе в. Јанковић 2017: 22). Међутим, једино што је објављено биле су напомене Љубомира Стојановића које је изнео у Наставном вјеснику (1925: 124–140, 209–230) поводом Маретићевог „Језичног савјетника“.
Од почетка излажења НЈ, пракса је била таква да се сродни чланци повезују наднасловима, тј. разврставају се по рубрикама. На тај начин су чланци публиковани у следећим рубрикама: „Из живота речи“, „Из историје речи“, „Из историје нашег књижевног језика“, „Историја књижевног језика“, „Речничка грађа“, „Лексикологија и лексика“, „Лексикологија и семантика“, „Етимологија и ономастика“, „Из терминологије и лексике“, „Питања стручне терминологије“, „Из терминологије народних радиности“, „Језик савремених писаца“/„Језик писаца“, „Општа питања књижевног језика“, „Граматика“, „Књижевни језик“, „Из синтаксе“, „Текућа питања језичке културе“, „Прилози граматичкој и нормативној обради српског језика“, „Стилистика“, „Језик и стил“, „Граматика и нормативистика“, „Језичка култура и нормативистика“, „Лингвостилистика“, „Граматика и правопис“, „Правопис“, „Из правописне праксе“, „Граматика и правопис“, „Језик у школи“, „О језику уџбеника“, „Наш језик у страним факултетским програмима“, „Акценат на радију“, „Језик на филму“, „Студије српског језика у иностранству“, „Прилог“/„Прилози“, „Ситни прилози“, „Прилози читалаца“, „Прилози и дискусија“, „Дискусија“, „Хроника“, „In memoriam“, „Спомени“, „Јубилеј(и)“, „Повод(и)“, „Прикази (и критике)“ и „Додатак“ (о саставу ових рубрика в. Спасојевић М. 2012: 16–18).
Нормативни карактер часописа огледа се у објављивању одлука, списа и саопштења Одбора за стандардизацију српског језика, везаних за језичку правилност, језичку политику и језичко планирање. У броју XLI (2010: 77–80), публикована је прва одлука Одбора „Место енклитике у реченици“, с напоменом да је она прихваћена на седници Комисије за синтаксу. Уређивачки одбор НЈ је том приликом најавио да ће се убудуће у часопису објављивати препоруке и други документи Одбора, што је у складу с члановима 3 и 5 Пословника Одбора за стандардизацију српског језика. У периоду од 2010. до 2024. године на страницама НЈ појавило се укупно 14 одлука, као и два списа, једно саопштење и један прилог Срете Танасића, председника Одбора, о циљевима, резултатима и актуелним проблемима Одбора за стандардизацију српског језика (у бр. XLVII, св. 3–4, 2016: 139–142).
У НЈ објављено је више предметних и персоналних библиографија (детаљније о томе в. Голубовић 2013; Голубовић 2016: 29, 117, 197, 253–255). То су: библиографија научних радова из области морфологије и творбе речи насталих у периоду од 1950. до 2000. године (бр. XXXIII, св. 3–4, 2000: 345–379), српска неолошка библиографија (бр. LIII, св. 2, 2022: 101–124) и девет персоналних библиографија (Миливоја Павловића у бр. XXI, св. 3, 1975: 198–199; Берислава Николића у бр. XXII, св. 1–2, 1976: 86–91; Митра Пешикана у бр. XXXI, св. 1–5, 1996: 8–19; Бранислава Милановића у бр. XXXII, св. 1–2, 1997: 128–129; Петра Ђукановића у бр. XXXII, св. 3–4, 1998: 302–303; Мирослава Николића у бр. XLVIII, св. 3–4, 2017: 1–8; Ивана Поповића у бр. XLIX, св. 1, 2018: 95–112; Егона Фекета у бр. L, св. 1, 2019: 105–117; Срете Танасића у бр. L, св. 2, 2019: 9–30; о персоналним библиографијама у НЈ в. више у Живановић В. 2021 и Голубовић 2019).
Укупно је састављено неколико пописа расправа и чланака објављених у НЈ. Библиографија прилога до 1973. године, по азбучном реду њихових аутора, дата је у бр. XX, св. 1–5 (1973–1974: 96–143). Потом је објављена библиографија за бројеве XXI–XXV у бр. XXVI, св. 1 (1983: 61–69), за бројеве XXVI–XXX у бр. XXX, св. 1–5 (1995–1996: 148–155) и за бројеве XXXI–XL у бр. XL, св. 1–4 (2009: 131–145). Целокупна библиографија НЈ од броја I до XLIII (1932–2012), са регистрима рубрика „Језичке поуке“, „Наша пошта“ и „Језички пабирци“, ауторским и предметним регистром, састављена је и објављена у књ. XLIII, св. 3–4 (2012: 139–280). Библиографија за период 2013–2022. год. дата је у књ. LIII, св. 2 (2022: 7–25). Списак свих бројева часописа од 1932. до 2022. године налази се у каталогу Издања Института за српски језик САНУ (Живановић 2022: 51–52).
Поводом значајних датума, обележено је досад неколико јубилеја. Педесет година од покретања НЈ истакнуто је прилогом тадашњег уредника Митра Пешикана о сарадницима часописа (бр. XXVI, св. 1, 1983: 3–5), седамдесет пет година – прилогом уредника Срете Танасића о резултатима часописа (бр. XXXVIII, св. 1–4, 2007: 1–4) и осамдесет година – прилозима Срете Танасића о улози и доприносу часописа (бр. XLIII, св. 3–4, 2012: 3–10) и Марине Спасојевић о историјату, концепцији и структури часописа (id., 11–19). Прошле године, поводом деведесет година издавања, Марина Спасојевић је представила историјат, садржај и мисију часописа НЈ у последњих десет година (бр. LIII, св. 2, 2022: 1–36). Срето Танасић се, такође, обратио приликом изласка XL књиге (бр. XL, св. 1–4, 2009: 3–5). Уз стогодишњицу рођења Александра Белића, оснивача и првог уредника НЈ, Даринка Гортан‑Премк приредила је осврт на постављене задатке у часопису (бр. XXII, св. 1–2, 1976: 3–7), док је поводом јубилеја, четврт века постојања Института за српскохрватски језик, часопису НЈ посвећено неколико страна у прилозима Михаила Стевановића (бр. XX, св. 1–5, 1973–1974: 28–31), Љубомира Поповића (id., 40–41) и Душанке Игњатовић (id., 41–44). У двама бројевима обележене су седамдесетогодишњице живота двојице уредника: Мирослава Николића (бр. XLVIII, св. 3–4, 2017) и Срете Танасића (бр. L, св. 2, 2019), док су бр. VI старе серије (1937/1938) и чланак Александра Белића у бр. III/3 (1934: 65–71) посвећене Вуку С. Караџићу, бр. X (1960) – Александру Белићу, а трећа свеска броја XXI (1975) – Ђури Даничићу.
Часопис се током свог дугог постојања развијао и мењао, но те се измене у структури нису толико одразиле на његову концепцију (детаљније о томе в. Јанковић 2017: 10–18). НЈ је остао намењен питањима савременог српског (раније српскохрватског) књижевног језика, неговању норме и подизања нивоа језичке културе. Програм, циљеви и задаци изнети су у неколико наврата на страницама НЈ.
Први пут се уредништво НЈ (1932) обратило у првој свесци првог броја у чланку „Наша реч“. Програм је, по речима уредништва, „врло прост и разумљив“ и подразумева тумачење и ширење правилних особина матерњег језика. Главни разлог зашто је часопис покренут био је све већа потреба да се на једном месту расправља „на разумљив и широкој публици приступачан начин о особинама нашег књижевног језика“ (id. 1–2). У то време у српској науци публиковани су лингвистички часописи Српски дијалектолошки зборник (1905–) и Јужнословенски филолог (1913–), међутим осећала се велика потреба „за једним језичким часописом нешто друкчије врсте, а наиме за часописом који ће, уколико је то могуће, популарније расправљати питања на начин како ће моћи да их схвате не само језички стручњаци већ и много шири круг читалаца, и преко кога ће се подизати општи ниво језичке културе“ (Стевановић 1973–1974: 28). Часопис НЈ је првенствено био намењен наставницима у школама, како би им научни резултати користили у свакодневној пракси, у којој искрсавају различити језички проблеми. У прилог томе наводи чињеница да је припрема прве свеске првог броја НЈ трајала годину дана, јер је по речима Радомира Алексића и Радослава Бошковића, требало добити мишљење Главног просветног савета и одлуку Министарства просвете да би се часопис могао користити у школама (детаљније о томе в. Марковић 2010: 114). Циљ НЈ био је да се оно што је најправилније у „нашем језику“ прошири на цео народ, који се „ослободио и ујединио“, и да се оно што је „најбоље, што најтачније приказује особине народнога духа нашег књижевног језика и његове спољашње (формалне) правилности – одвоји од онога што није такво, да се покажу разлози за то и изнесу докази“ (Уредништво НЈ 1932: 1–2). У програму часописа наглашено је српско‑хрватско језичко јединство. Сведоче о томе коришћени изрази: наш језик, наш савремени књижевни језик, наш народ, наша народна заједница, наше народно уједињење, наши књижевници итд., али и сам неутрални назив часописа, иако је након обраћања уредништава, започето објављивање студије Александра Белића „Српскохрватски књижевни језик“ (Марковић 2010: 116).
С обзиром на то да је у првој свесци изнета основна намера уредништва НЈ (1932: 1) да помоћу часописа пробуди љубав и радозналост према матерњем језику, у четвртој свесци је она потврђена. У објави под називом „Шта ми хоћемо?“ (Уредништво НЈ 1932), истакнуто је „буђење љубави према нашем књижевном језику, неговање и развијање језичког осећања у широке публике, приказивање особина нашег језика“ (id. 97). Уредништво НЈ у својим обраћањима неизоставно помињe да су носиоци особина „нашег књижевног језика“ управо књижевници, научници, новинари и сви они који пишу за шири круг људи. Зато једна од главних ставки програма НЈ јесте „истицање онога што је у језику наших писаца добро, а критиковање онога што није такво“ и „да се оно што је најбоље и најправилније у језику свих тих писаца прошири на цео наш народ“ (ibid.). Закључено је да је напредак могућ „само окупљањем око правилних мисли и начела свих правих претставника [sic!] духовног живота нашег“, а да „лепота и чистоћа књижевног језика постане високи идеал којему тежи сваки посвећени члан нашег друштва“ (id. 98). Уредништво је нагласило да књижевници у највећем броју случајева понављају оно што се више година употребљава у књижевном језику, а само у малом броју случајева стварају језички нешто ново или употребљавају нове речи и изразе, тако да је један од задатака НЈ да се обазриво покажу добре и рђаве стране таквих новостворених речи или израза.
Након прве године рада, уредништво НЈ (1933) положило је рачуне у десетој свесци првог броја. Закључено је да су размишљања о књижевном језику и стилу основна тежња часописа. Такође, истакнута је важност искорењивања неправилности из целог књижевног језика и изношење њене добре замене. Да би се одређена измена или новина примила у заједници и код појединаца, уредништво има за циљ да покаже у чему је неправилност укорењене речи, да утиче разлозима и истином, те да се „појединци и заједница свикну на предложену измену, да заволе изнесену замену, да добију времена да је осете и да се постепено њоме служе“ (id. 291–292). И поред све добре намере, уредништво скреће пажњу да се може десити да се „предложена новина не прими“ (ibid.). У том тексту се, такође, указује на неслагање појединих стручњака и књижевника, из Београда, Загреба, Сарајева, Дубровника или Скопља. Спор је трајао до краја старе серије.
Уредништво НЈ се огласило и након друге године (у бр. II, св. 9–10, 1934: 284–285, 285–289), с тим што су се том приликом одлучили да објаве писмо г. Перковића.
У старој серији, уредништво је објавило још један чланак „Поводом писања о нашем књижевном језику“, у којем су још једном подвукли да се језик стално развија и да његове особине може ухватити „само онај ко добро познаје његов целокупни ток“, а да ће се у НЈ посебно посвећивати пажња случајевима у којима одређена особа даје погрешне савете (Уредништво НЈ 1940: 225–226). Скренута је пажња на разлике у схватањима по питању језика које стижу из западног и источног књижевног и културног центра (Загреба и Београда), те је закључено да разлике постоје, али да та „књижевна утакмица“ једино може послужити „богаћењу заједничког језика“ (id. 225).
У првом броју нове серије, уредништво НЈ (1949) објавило је чланак „Пред новим задацима“, у којем је сумиран претходни период, потврђени су стари и задати нови задаци и дужности. Поновљен је задатак да ће се у часопису и даље тумачити „особине нашег језика“, да ће се подизати „љубав према језичким испитивањима уопште“ и подстицати „неговање лепе и правилне речи“ (id. 6). У тој објави поново се наглашава велики значај народног језика за „наш књижевни језик“ и указује на то да је за његово правилно усмеравање од изузетног значаја језичка правилност (и самим тим нормативна граматика) и издавање новог речника (id. 2–4). Како је то раније потврђено, главни задатак часописа јесте старање о језичкој култури, кроз истицање правилности, лепоте и слободе језика (Уредништво НЈ 1932: 98). По речима уредништва: „потпуна општа правилност (и језичка, и ортографска и ортоепска, тј. у изговору) производ је напорног, мирног културног рада и развитка“, па је зато у новој серији НЈ стављен акценат на „стари“ задатак: „култура књижевног језика, како највиша култура стила и лепоте књижевног језика у свим врстама књижевних дела, тако и основна култура сваког образованијег човека: правилност облика и синтаксе удружена са исправношћу изговора и уједначене акцентуације“ (Уредништво НЈ 1949: 2–3). После Другог светског рата, уредништво НЈ поново поставља питање стварања нових речи и израза, као и употребе „позајмица из других језика, словенских и несловенских“. Нова дужност НЈ јесте да се истакне и прихвати оно што је у језику позитивно, а пружити помоћ тамо где је потребна. Поврх свега, часопис „се мора старати да из свих тешкоћа лик нашег правог језика изађе светао и чист“ (id. 2).
У деветом броју нове серије, након 16 година излажења часописа, Александар Белић (1958) огласио се чланком „Поводом језичких испитивања и излажења нашег часописа“, у којем укратко обавештава читаоце о реорганизацији уређивачког одбора и поново истиче колико је језичка правилност важна за развитак општег књижевног језика и колико се њој придавао значај од Вука „до данашњег дана“. На крају се директно обратио сарадницима НЈ да истражују лексику у ширем и ужем смислу, семантику, стилистику, да проучавају језик и његову природу, грађење речи и синтаксу, јер ће на тај начин највећу корист имати наш језик и наша култура (id. 4).
Срето Танасић је констатовао да програм НЈ после рата није променио своју концепцију. Часопис је остао намењен питањима савременог српског односно српско‑хрватског књижевног језика и неговању језичке културе и успео је „да у послератном периоду одржи уједначено излажење и да одржи у основи концепцију коју су му намијенили његови покретачи“ (Танасић 2007: 2).
Михаило Стевановић је, такође, навео да је програм пре и после рата углавном остао исти, да су се још и повећавале потребе нашега друштва за садржајем који нуди часопис, међутим истиче да су задаци пред њим постали нешто сложенији (Стевановић 1973–1974: 30). Закључио је да НЈ спада у значајне стручно‑научне језичке едиције, „која је за свога излажења стално извршавала и извршава мисију с којом је покренута“ (id. 29).
Од 1960. год., када је Михаило Стевановић преузео дужност одговорног уредника, Љубомир Поповић (1973–1974: 40) приметио је да иако је часопис намењен пре свега неговању језичке културе, није био занемарен други део програма НЈ, а то је проучавање актуелних питања књижевнојезичке проблематике. Часопис је „обиловао прилозима у којима се шире и исцрпније расправљало о различитим питањима књижевног језика, при чему су, поред разматрања нормативне стране, пружани и описи и интерпретације језичких чињеница и језичких система“ (id. 41).
Митар Пешикан (1983) истакао је, као и његови претходници, да је главно место у програму НЈ старање о језичкој норми и језичкој култури, што се види по низу нормативних тема до 1983. године. Међутим „са нарастањем интереса за свестранију научну обраду материје нашег језика, а у новије време и са опадањем интереса сербокроатиста за нормативистику (пре свега због недовољног уважавања ове гране у нашем друштву), у часопису су – већ од старије верзије, а нарочито у новој – заузели место и научни прилози који нису непосредно везани за питања језичке културе и који су постали незаобилазни део научне литературе при обради многих питања нашег језика“ (id. 4–5). Сагледавши развој НЈ из данашње перспективе, Срето Танасић (2010: 110) и Марина Спасојевић (2009: 61) указали су на то да се у последњих пар деценија у часопису аутори не баве искључиво језичком културом и проблемима српског језика у свакодневном животу, већ се све више објављују научне студије о теоријским проблемима и о граматичкој структури савременог српског књижевног језика. И поред одређених промена извршених у НЈ, по речима данашњег уредника, „Наш језик је задржао статус нашег водећег националног часописа за савремени српски стандардни језик и језичку културу“ (Танасић 2010: 110).
Према ранг‑листи научних часописа домаћих издавача за 2024. годину Министарства науке, технолошког развоја и иновација и иновација, НЈ (ISSN 0027-8084) има ознаку М51, што значи да је категорисан као водећи национални часопис на основу Правилника о категоризацији и рангирању научних часописа. Научни радови часописа су у режиму отвореног приступа (Open Access), доступни у дигиталном репозиторијуму Српске академије наука и уметности (ДАИС = Дигитални архив издања САНУ): https://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/1232
Резултати часописа НЈ су, такође, доступни у библиографској бази података iSybislaw при Институту за славистику Пољске академије наука, за период од 1997. до 1998. године (бр. XXXI, св. 1–5 и XXXII, св. 1–2), као и за период од 2017. до 2023. године (од бр. XLVIII до LIV). Библиографске податке из броја XXXI прикупила је Марта Бјелетић, а објављени су прво у публикацији Bibliografia Јęzykoznawstwa Slawistycznego, а потом су унети у систем iSybislaw, који је отпочео 2007. године с радом. Од 2017. године, у склопу пројектне сарадње са Инститом за славистику Пољске академије наука, која је трајала од 2019. до 2022. године при Одбору за српски језик и књижевност у поређењу са другим језицима и књижевностима Одељења језика и књижевности Српске академије наука и уметности, Јелена Јанковић, Ана Голубовић и Павел Ковалски унели су у базу до 2024. године укупно 14 свезака НЈ, а за кориснике доступно је укупно 76 чланака часописа: http://www.isybislaw.ispan.waw.pl/ShowDocument.do?documentId=19370
Литература
Аранђеловић-Живковић, Бранислава, „Тридесет година рада Института за српскохрватски језик“, Наш језик XXIII/3–4, 1978, 150–165.
Белић, Александар, „Поводом језичких испитивања и излажења нашег часописа“, Наш језик IX/1–2, 1958, 1–4.
Голубовић, Ана, Библиографије из области лингвистике у научној периодици XIX и XX века, одбрањена докторска дисертација на Филолошком факултету Универзитета у Београду, 2016.
Голубовић, Ана, „Преглед библиографија објављених у часопису Наш језик“, Наш језик L/2, 2019, 803–811.
Грицкат Радуловић, Ирена, „Наука о језику у делатности Академије“, Глас CCCLXXIX, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, књ. 15, 1–83.
Дешић, Милорад, „Допринос Александра Белића развоју и афирмацији наставе српскохрватског језика“, Наш језик XXVIII/3, 1989, 109–122.
Живановић, Владимир Б., „Наш језик: bibliografia pesonalis, Наш језик LII/1, 2021, 93–101.
Живановић, Владимир, Издања Института за српски језик САНУ 1947–2022, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2022, 45–54.
Живановић, Ђорђе, „Предавање Александра Белића у Москви 1898. године“, Наш језик XXVI/2–3, 1984, 160–164.
Игњатовић, Душанка, „Језички часописи Института: Часописи Института за неколико последњих година (од 1960. до данас). О сталној рубрици „Језичке поуке“ у Нашем језику“, Наш језик XX/1–5, 1973–1974, 41–44.
Јанковић, Јелена, Етимологија у часопису „Наш језик”, необјављена докторска дисертација, Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду, 2017.
Јанковић, Јелена, „О нормативном термину варваризам у српској лингвистици (на основу чланака објављених у часопису Наш језик 1932–2021)“, Наш језик LIII/1, 2022, 63–80.
Јанковић, Јелена, „Уз један важан јубилеј: етимологија у радовима објављеним у часопису Наш језик (1932–2023)“, Наш језик LIV/1, 2023: 69–86.
Јанковић, Јелена, „Однос према туђицама и позајмљеницама у рубрикама „Језичке поуке“ и „Наша пошта“ у часопису Наш језик“, Наш језик LV/1, 2024: 29–51.
Капиџић, Хамдија, „Боравак професора д-р Александра Белића у Херцеговини 1903. г. – Држање аустро‑угарских власти према београдском професору“, Наш језик X/3–6, 1960, 84–87.
Листа научних часописа домаћих издавача за 2024. годину, доступна на: https://www.nitra.gov.rs/images/nauka/Kategorizacija%20naucnih%20casopisa/Kategorizacija%20naucnih%20casopisa%20za%202024.%20godinu.pdf
Марковић, Слободан Ж., „Друштво за српски језик и књижевност и часопис Наш језик“, Наш језик XLI/3–4, 2010, 113–117.
Московљевић, Милош С., „Сећање на једну дијалектолошку екскурзију с професором Белићем“, Наш језик X/3–6, 1960, 81–83.
Николић, Берислав М., „Стилистичка схватања Александра Белића (Уз петнаестогодишњицу смрти нашег великог научника) “, Наш језик XXI/4–5, 1975, 203–214.
Николић, Милоје Р., „Прилози упознавању живота и рада Александра Белића“, Наш језик XI/3–4, 1961а, 102–108.
Николић, Милоје Р., „Прилози упознавању живота и рада Александра Белића“, Наш језик XI/7–10, 1961б, 273–304.
Николић, Милоје Р., „Прилози проучавању живота и рада Александра Белића (Из Белићеве преписке са Пером Ђорђевићем) “, Наш језик XIV/2–3, 1964, 169–188.
Николић, Милоје Р., „Избор Александра Белића за академика“, Наш језик XVII/1–2, 1968, 83–96.
Пешикан, Митар, „Пола века од покретања Нашег језика“, Наш језик XXVI/1, 1983, 3–5.
Пипер, Предраг, „Савремени српски књижевни језик у истраживањима и издањима Института за српски језик САНУ“, У: Срето Танасић (ур.), Шездесет година Института за српски језик САНУ, Зборник радова I, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2007, 195–204.
Поповић, Љубомир, „Језички часописи Института: Часописи Института за неколико последњих година (од 1960. до данас). Наш језик од 1960 до данас“, Наш језик XX/1–5, 1973–1974, 40–41.
Правилник о категоризацији и рангирању научних часописа: 80/2024-32 доступан на: https://pravno-informacioni-sistem.rs/eli/rep/sgrs/ministarstva/pravilnik/2024/80/4/reg
Спасојевић, Марина, „О „Нашој пошти“ у Нашем језику“, Наш језик XL/1–4, 2009, 61–76.
Спасојевић, Марина, „Развој концепције и структуре часописа Наш језик за 80 година излажења“, Наш језик XLIII/3–4, 2012, 11–19.
Спасојевић, Марина, „Александар Белић као покретач лингвистичке периодике на почетку ХХ века“, Научни састанак слависта у Вукове дане 44/1, 2015, 39–48.
Спасојевић, Марина, „Три четврти века издаваштва Института за српски језик САНУ“, У: В. Живановић, Издања Института за српски језик САНУ 1947–2022, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2022, 17–31.
Стевановић, Михаило, „Александар Белић“, Наш језик X/3–6, 1960, 69–80.
Стевановић, Михаило, „Научно дело Александра Белића (Уз десетогодишњицу његове смрти“, Наш језик XVII/3, 1969, 109–124.
Стевановић, Михаило, „Језички часописи Института: Оснивање часописа и њихов карактер – пре II светског рата и за 10 послератних година (1950–1960). Засебне књиге Института“, Наш језик XX/1–5, 1973–1974, 23–31.
Пешикан, Митар, „Пола века од покретања Нашег језика“, Наш језик XXVI/1, 1983, 3–5.
Танасић, Срето, „Два наша јубилеја. Седамдесет пет година Нашег језика и шездесет година Института“, Наш језик XXXVIII/1–4, 2007, 1–4.
Танасић, Срето, „Мјесто Нашег језика у изучавању српског стандардног језика. Поводом XL књиге нове серије“, Наш језик XL/1–4, 2009, 3–5.
Танасић, Срето, „Александар Белић и Институт за српски језик“, Наш језик XLI/3–4, 2010, 107–111.
Танасић, Срето, „Часопис Наш језик и српски стандардни (књижевни) језик (Поводом 80 година од покретања)“, Наш језик XLIII/3–4, 2012, 3–10.
Ћупић, Драго, „Четврт века од смрти Александра Белића“, Наш језик XXVI/4–5, 1985, 282.
Ћупић, Драго, Танасић, Срето, „Шездесет година Института за српски језик САНУ“, У: Срето Танасић (ур.), Шездесет година Института за српски језик САНУ, Зборник радова I, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2007, 195–204.
Уредништво Нашег језика, „Наша реч“, Наш језик I/1, 1932, 1–3.
Уредништво Нашег језика, „Шта ми хоћемо? “, Наш језик I/4, 1932, 97–100.
Уредништво Нашег језика, „После прве године“, Наш језик I/10, 1933, 289–295.
Уредништво Нашег језика, „Поводом писања о нашем књижевном језику“, Наш језик VII/8, 1940, 225–226.
Уредништво Нашег језика, „Пред новим задацима“, Наш језик I/1–2, 1949, 1–6.
Уредништво, „Уз педесетогодишњицу наставничког рада професора А. Белића“, Наш језик I/3–4, 1950, 73–74.