језичка правилност уређеност језика, говора или изражавања у смислу поштовања језичких правила неког језика. Ј. п. подразумева корелацију између говора и језика, односно корелацију говора као конкретне језичке реализације и апстрактног језичког система, који је у основи говора. Постојање ј. п. објашњава се постојањем система норми стандардног језика које су супротстављене таквим супстандардним подврстама као што су територијални и социјални дијалекти. Ј. п. изједначава све говорнике датог језика и тиме обезбеђује општу и лаку комуникацију, што даје осећај припадности истом језичком колективу и поштовање његових вредности. Упоредо с тим, ј. п. је показатељ престижа; владање књижевном нормом не сведочи само о високој језичкој култури неке особе, него такође и о високој општој култури.
Ј. п. обезбеђује се поштовањем норме на свим нивоима језика, укључујући и текстуални ниво. У складу с језичким нивоима класификујемо ј. п. на: ортоепију – правилност изговора, акцента и интонације; ортографију – правилност у писању; граматичку п. – правилност речи и њихових облика, као и правилност у формирању синтаксичких конструкција; лексичку п. – коришћење речи и фразеологизама који припадају стандардном језику, стилистичку п. – коришћење језичких јединица у зависности од стила коме текст припада, као и у коришћење онолико стилиски маркираних средстава, колико је карактеристично или пожељно за одређени тип текста. Нпр. елементи административног стила не могу се употребљавати у разговорном стилу, и насупрот томе, у административним текстовима недозвољена је употреба одређене лексике (жаргонизама, дијалектизама, експресивне лексике итд.).
Иако је оцена варијаната најчешће категорична и јасна: правилно/неправилно, могућа је и пожељна скала ј. п., која није строго биполарна. Поред крајњих – „правилно“ и „неправилно“ на скали се налазе и најмање два ступња: „дозвољено“ (што означава могућност коришћења датог језичког узраза у књижевном језику, мада се предност даје његовој варијанти или синониму) и „дозвољено, али у одређеним комбинацијама, текстовима, условима комуникације“. Одступање од постулата правилности може се јавити само у ретким случајевима и ту ситуацију диктира искључиво неопходност решавања каквих комуникативно-стилистичких или естетских задатака. То се може десити у књижевноуметничком стилу када аутор покушава да постигне оригиналност или када у говор својих јунака уноси дијалекатске елементе и сл. Још једним типом „намерних грешака“ сматра се језичка игра, као свесно коришћење ненормативних или стилистички неумесних језичких јединица (у разговорном стилу, епистоларном жанру, публицистици) с циљем изражавања пародије, ироније итд.
У широком смислу ј. п. се не исцрпљује у нормативности него у себе укључује и друге карактеристике, на пример логичку правилност и сл. Ј. п. представља први и основни елемент говорне културе те се као такав изучава у школи као део наставе матерњег језика. Исп. говорна култура, језичка игра, језичка култура, норма, стандардни језик.
Литература
Николић, М. Теорија језичке културе у науци о српском језику и славистици. Институт за српски језик САНУ: Београд, 2010.