језичка политика теоријски утемељена, смишљена и институционализована делатност којој је сврха а) да се, у складу с идеолошким опредељењима и усвојеном општом политиком, прокламовањем начела, утврђивањем конкретних ставова и доношењем меродавних одлука, регулише јавна употреба језика (тачније: језикâ или језичких варијетета) у одређеној друштвеној заједници, односно појединим областима друштвеног живота: јавној администрацији, судству, школству, војсци и другде), и б) да се подстакну, начелно усмере и конкретним мерама подрже процеси језичког планирања и језичке стандардизације како би се језик људског колектива коме служи изградио и развио као ефикасан инструмент јавне комуникације и стваралаштва и тако успешно решили проблеми његовог функционисања. Ј. п. је надређена језичком планирању и стандардизацији. У међусобној надређености или подређености постоји овакав хијерархијски низ: идеологија → (општа) политика → језичка политика → језичко планирање → језичка стандардизација. Ј. п. обухвата језичко планирање у оном сегменту у коме се налазе финансирање лингвистичких истраживања, доношење друштвених норми (прописа и закона) о спровођењу и употреби језичке норме у школи, администрацији и другде итд. Неки лингвисти изједначавају језичко планирање са језичком политиком (нпр. М. Радовановић), док други (нпр. М. Шипка) сматрају да је језичка политика појам надређен појму језичко планирање. Исп. језик, језичко планирање, норма, стандардизација, стандардни језик.
Литература
Radovanović, M. Sociolingvistika, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 2003.
Шипка, M. Језик и политика, Београдска књига, Београд, 2006.