језичко планирање дисциплина која се бави теоријским и практичким питањима у вези са проблемима и развојем језичке норме и стандардног језика. Ј. п. бави се ширењем стандардног језика и хоризонтално и вертикално, затим неговањем стандардног језика у свим функцијама и употребама (језичка култура), вредновањем језичких могућности, као и преправљањем норме стандардног језика на свим нивоима, у свим функцијама и употребама у складу са потребама друштва чији је инструмент.
Ј. п. представља систематски рад на решавању проблема комуникације у некој заједници проучавањем језика и дијалеката који се у њој користе и разрађивањем реалистичке политике у односу на селекцију и употребу појединих језика. Ј. п. представља опште усмеравање политичких и лингвистичких активности у правцу изграђивања стандардног језика као функционалног и ефикасног инструмента свеукупне комуникације и стваралаштва у оквиру одређеног друштвеног колектива. Ј. п. и језичка стандардизација односе се као пројекција (план) и реализација (конкретан рад на остваривању тога плана), тј. као замисао и остварење или задатак за његово извршење. Ј. п. долази до израза углавном у избору норме, најчешће органског идиома који има највише изгледа да буде прихваћен као основа језичког стандарда на ширем простору.
Неки лингвисти изједначавају језичко планирање са језичком политиком (нпр. М. Радовановић), док други (нпр. М. Шипка) сматрају да је језичка политика појам надређен појму језичко планирање.
Исп. језик, језичка политика, норма, стандардизација, стандардни језик.
Литература
M. Radovanović, Sociolingvistika, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 2003.
М. Шипка, Језик и политика, Београдска књига, Београд, 2006.