архаизам (грч. ἀρχαϊσμός [archaismós] < ἀρχαῖος [archaîos] ‘стар, древан’; фр. archaisme) застарела језичка јединица (реч, облик, израз), која је у савременом језику потиснута из активне употребе, тј. замењена неком другом јединицом, а њено појављивање у појединим регистрима књижевног језика је стилски маркирано. Под архаизмом се у лингвистичкој литератури обично подразумева лексички архаизам – реч која се престала употребљавати у савременом језику и постала је део пасивног лексикона, а на њено место је дошла друга реч за означавање истог предмета, особине или појаве (нпр. терзија – кројач, полза – корист, ђумрукана – царинарница). Постоје и семантички архаизми – лексеме које активно живе у савременом књижевном језику, али им је једно од значења архаично (нпр. књига ʼписмоʼ, слово ʼречʼ, лето ʼгодинаʼ). У савременој србистичкој литератури, термин и појам а. јасно је разграничен од појма застарела лексема, при чему други представља хипероним у односу на а. и историзам као хипонимске појмове. Исп. историзам; застарела лексема.
Литература:
Радовић Тешић, Милица, „Архаизми и њихова обрада у Речнику САНУ”, у: Лексикографија и лексикологија, Београд – Нови Сад, 1982, 257–262.
Милановић, Александар, „Статус појма и термина лексички архаизам у србистици”, Научни састанак слависта у Вукове дане, 35/2, 2005, 293–303.