диграфија (од грч. δί-/δις [dí-/dis] ‘двапут’ + графија; фр. digraphie) употреба различитих писама за један исти језик. Постојање овог језичког феномена није у складу са законом језичке економије, као природним обележјем језика. Код Словена је још у време старословенске писмености постојала „двоазбучност”, која се огледала у напоредном коришћењу глагољице и ћирилице у одређеном периоду у историји развоја првог књижевног језика Словена. Д. представља спољашњу одлику оног дела балканских Словена који карактерише „културна разапетост између Истока и Запада, империјалног и аутохтоног”. Културни утицај је пресудан у различитим видовима диграфије. Ширење латиничког писма, које је у многим деловима света потиснуло, али и даље потискује друга писма (арапско писмо у Турској, кинеско писмо у Вијетнаму, ћирилицу на простору Евроазије), што важи и за српску ћирилицу, утемељено је на жељи за подражавањем престижне цивилизације. Док дијахрона д. представља различите културне оријентације у историји одређеног друштва, синхрона конкурентна д. јесте графичко смењивање које настаје „услед ширења доминантног или престижног писма” на рачун другог или обрнуто, услед жеље за очувањем културног и националног идентитета, чији се „спољашњи израз налази у овом графичком сегменту културе”. Да би д. била присутна у одређеном друштву, она мора бити „реалност не само књижевнојезичке норме него и функционисања датог језичког стандарда – бискриптизам појединаца који њоме владају”. Иако је терминолошки д. аналогна диглосији, она у савременом српском језику не представља графијски вид диглосије већ је „самосталан језички феномен”, који се огледа како у регионалној дистрибуцији писама истог језика у контакту, тако и у постојању функционалне дистрибуције, као што су наизменична употреба различитих писама у истом медију (нпр. на телевизији, у новинама и сл.) и напоредна употреба различитих писама у истом медију (у напоредним издањима истих публикација на два писма – ћириличко и латинично издање истог листа, напоредна употреба различитих писама у паралелним текстовима с истим садржајем – нпр. спецификације о употреби одређених производа итд.).
Иако у српској историји и култури ћирилица има веома дугу традицију, у XXI веку она је писмо које је „номинално примарно, а фактички секундарно”. Упркос томе што према Члану 10 Устава Републике Србије (2006) ћирилица представља службено писмо српског језика, изузетно је јак процес истискивања ћирилице латиницом како у јавној употреби, тако и у службеној употреби језика. Тако је 2021. године усвојен Предлог Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, којим се, према Члану 2, као матично писмо потврђује стандардизовани тип ћирилице српског језика, која представља „упориште националног идентитета”. Обавезна употреба језика и писма, према Члану 3, не односи се на: приватну комуникацију која искључује контекст обавезне употребе језика и писма, писање и употребу личних имена, двојезичне публикације, књиге и компјутерске програме (осим њихових описа и упутстава), прихваћену научну и техничку терминологију, научна и уметничка дела, научну и образовну делатност школа на страним језицима, двојезичких школа, курсева страних језика, у складу са посебним прописима, жигове и ознаке географског порекла. Исп. глагољица, диглосија, језик, латиница, писмо, српски језик, стандардни (књижевни) језик, ћирилица.
Литература:
Пипер, Предраг, „Писма у контакту (прилог типологији проблема)”, у: Српски језик између великих и малих језика, Београд, 2003, 126–137.
Станишић, Вања, „Типлошки оквири српске диграфије”, Научни састанак слависта у Вукове дане, МСЦ 39/3, 9–12. IX 2009. Теоријско-методолошки оквир за модернизацију описа српског језика (III), Београд, 2010, 85–91.
Станишић, Вања, „O диграфији у српској и корејској писмености”, Научни састанак слависта у Вукове дане, МСЦ 41/1, 15–17. IX 2011. Српски језик и његове норме, Београд, 2012, 73–79.