фитоним

фитоним (од фито- < грч. φῠτόν [phytón] ‘биљка’ + -оним < грч. ὄνῠμᾰ [ónyma] = ὄνομα [ónomа] ‘име’) име биљке као предмет ономастичког проучавања. Фитоними и зооними припадају широј антропономастичкој категорији бионима, односно живих организама. Деле се на четири тематске групе: називи дрвећа – дендроними, називи корова – хербоними, називи културних биљака и називи нижих биљака. Настају процесом фитонимизације, а именује их човек, посредством различитих типова мотивације. Фитоними могу бити непосредно или посредно мотивисани на основу целе биљке или на основу њених структурних делова: стабљике, листа, плода, цвета, уз сагледавање различитих обележја тих делова: мириса (смрдљива трава), укуса (кисељак, слатковина) или боје (бела рада, црни чичак), величине (ситни чичак), структуре (лепљива трава), места раста (ливадско сено), начина раста (ладолеж), времена раста (ђурђевак, видовка), дејства које има на човека (жара, горушица), времена или начина употребе (ивањско цвеће, рањеникова трава) итд. Исп. фитонимија, фитономастика, ономастика.

Литература:
Шпис-Ћулум, Марија, „Фитонимија југозападне Бачке (коровска флора)”, Српски дијалектолошки зборник XLI, 1995.
Шћепановић, Михаило, „Ономастичке категорије и српска ономастичка терминологија”, Књижевност и језик XLV/2–3, 1997, 65–70.
Шћепановић, Михаило, „Српска ономастичка терминологија”, Свет речи 15–16, 2003, 14–16.