топономастика (од грч. τόπος [tópos] ‘место’ + ономастика) део лингвистичке дисциплине ономастике који се бави проучавањем топонима, географских имена; топонимика. У оквиру т. изучавају се значење, порекло и особености географских имена. Проучавањем топонима бави се топономастика. Предмет т. чине две ономастичке категорије: топонимске и микротопонимске. Топонимску категорију чине хидроними, имена река, језера, мочвара, затим имена шума, поља, пећина, административних и природних области. Микротопонимске категорије чине имена насељених места, односно имена села, градова, делова града, тргова, улица итд. У вези с наведеним категоријама су и имена становника одређеног места (етници) и придеви настали од имена одређеног места – ктетици. Резултати топонимских истраживања значајни су за изучавање семантике, историје језика, етимологије, али и других наука као што су историјска географија, етнологија и сл. Исп. топоним, топонимија, ономастика.
Литература:
Лома, Александар, „Топонимија Бањске хрисовуље : ка осмишљењу старосрпског топономастичког речника и бољем познавању општесловенских именословних образаца”, Ономатолошки прилози, Београд: САНУ, Одељење језика и књижевности, 2013.
Шћепановић, Михаило, „Ономастичке категорије и српска ономастичка терминологија”, Књижевност и језик XLV/2–3, 1997, 65–70.
Шћепановић, Михаило, „Српска ономастичка терминологија”, Свет речи 15–16, 2003, 14–16.