инфикс (лат. īnfīxus партицип перфекта пасива глагола īnfīgō 1. sg., īnfīgere ‘забити, учврстити’; енгл. infix) у творби речи: исто што и спојни вокал. У морфологији код појединих аутора: несамостална морфема у виду гласа или скупа гласова која долази иза коренске морфеме или иза неке творбене морфеме, али увек пре граматичке морфеме (пре наставка за облик): -ов-, -ев-, -н-, -т- и сл.: га̏леб–ов–и, ца̏р–ев–и, и̏ме–н–а, тѐле–т–а.
Литература:
Ћорић, Божо, Творба именица у српском језику (одабране теме), Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2008.
Ђуровић, Сања, „Основни појмови морфематике српског језикаˮ, у: Предраг Пипер и Владан Јовановић (ур.), Словенска терминологија данас, Београд: Српска академија наука и уметности и Институт за српски језик САНУ, 2017.