хидроним (од хидр- < грч. ὑδρο- (hydro-) < ὕδωρ [hydōr] ‘вода’ + -оним < грч. ὄνῠμᾰ [ónyma] = ὄνομα [ónomа] ‘име’) име водене површине (реке, језера, мора) као предмет ономастичког проучавања. Хидроними се деле на имена река или потамониме (Дунав, Сава, Тиса), имена језера или лимониме (Сребрно језеро, Палићко језеро), имена мора или пелагониме (Јадранско море, Црно море) и имена мочвара или хелониме (Обедска бара). На формирање хидронима утичу бројни екстралингвистички фактори: физичка својства воде и корита, као и назив, особине и изглед околног терена и објеката у близини. Најчешће настају од других онима, нарочито топонима и ојконима. Из угла творбене структуре могу имати придевску или именичку структуру. Хидроними изведени придевским суфиксима најчешће се творе суфиксима -ска/-ски, -ачка/-ачки, -ичка/-ички, -ин, -ка, док се они изведени именичким суфиксима најчешће творе суфиксима: -штица, -ац, -ица, -иште, -ава и др. Исп. хидронимија, хидрономастика, топоним, ономастика.
Литература:
Павловић, Звездана, Хидроними Србије, Београд: Институт за српски језик САНУ, 1996.
Шћепановић, Михаило, „Ономастичке категорије и српска ономастичка терминологија”, Књижевност и језик XLV/2–3, 1997, 65–70.
Шћепановић, Михаило, „Српска ономастичка терминологија”, Свет речи 15–16, 2003, 14–16.