псеудоним (грч. ψευδώνυμος [pseudṓnymos] ‘под лажним именом’, од ψευδής [pseudḗs] ‘лажан’, ψεύδω [pseúdō] 1. sg., ψεύδειν [pseúdein] ‘лагати’ + -оним < ὄνῠμᾰ [ónyma] = ὄνομα [ónomа] ‘име’) измишљено име којим аутор прикрива лични идентитет. П. обично користе јавне личности, најчешће уметници. Нарочито су чести када су у питању млади, још увек непознати писци. Појмови који могу бити синонимни с појмом п. јесу уметничко име, алиас или акроним. Поред појма п., појам који се користи за особе које скривају своје лично име или као ознака особе којој се не зна име јесте и аноним. Псеудоними могу бити у облику анаграма, криптограма, пренонима, хагионима, фразеонима и сл. Када се писац потписује само именом, без презимена, у питању је преноним, а уколико уместо имена користи фразу, у питању је фразеоним. Једна од честих појава је и коришћење мушких имена када је писац жена (псеудандроним), док је ређа појава коришћење женских имена када је писац мушкарац (псеудогиним). Често се дешава да п., чак и када се открије који је писац у питању, може у потпуности да замени право име писца или да постане саставни део његовог имена. Псеудоними су настали још у доба антике, током XVI и XVII века постају нарочито популарни међу писцима, а у XIX веку постоје многи писци који су познати само по псеудониму којим су се представљали. Исп. надимак, лично име, презиме, антропоним.
Литература:
Rečnik književnih termina, Beograd: Nolit, 1986.
Popović, Tanja, Rečnik književnih termina, Beograd: Logos art, 2007.
Шћепановић, Михаило, Снежана Баук, „Терминологија српске антропонимијеˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане, Терминолошка стандардизација лингвистичког описа савременог српског језика 32/3, 2002, 269–287.