лично име име на основу кога се особа идентификује и издваја. Л. и. предмет је проучавања антропонимије, гране ономастике која се бави проучавањем антропонима – поред личног имена, и презимена и надимака. Лично име и презиме чине именску формулу, конвенцијом усвојен вишечлани антропоним којим се идентификују сви чланови једне заједнице (Марко Николић, Мила Петровић). У значењу имена огледа се национална култура, традиција, историја, религија, а питање порекла имена предмет је проучавања лингвистике, дијалектологије, етимологије, али и историје и етнологије. Имена су у српској традицији настајала на различите начине, а као две велике групе издвајају се словенска (народна) и календарска (хришћанска) имена. Стара словенска имена наслеђена су из прасловенске заједнице и творена су од различитих прасловенских основа (од основа гора, зора, душа, снег, тих, мио, горд настала су имена: Горан, Зоран, Душан, Снежана, Тијана, Милан, Гордана итд.). Двоосовинска имена настајала су комбиновањем основа (Мирослав, Радомир) или префиксацијом, додавањем префикса на основу (Предраг, Ненад). Двоосновинска имена представљају основни и најстарији словенски антропонимијски модел. Лична имена могу настати и од зоонима (Вук, Лав, Срна), фитонима (Ружа, Невена, Љиљана, Вишња, Дуња), хидронима (Уна, Дрина) и сл. Након примања хришћанства, Срби су све чешће деци давали библијска (календарска), односно хришћанска имена. Најпопуларнија календарска имена потичу из грчког (Стефан, Василије, Софија, Теодора), латинског (Марко, Павле, Константин) и хебрејског језика (Михаило, Јован, Ана). Име које добијемо по рођењу назива се лично или властито име. Под појмом властитог имена подразумевају се званична имена људи, градова, држава (Мила, Београд, Србија). Према традицији, након крштења особа добија крштено име, док на основу крсне славе породице настаје крсно име. Такође, уколико се особа замонаши, добиће монашко име (Растко Немањић добио је монашко име Сава). Уколико име садржи морфему са значењем бог, божанство или у свој састав укључује теоним, име бога, назива се теофорично име (Теодора, Богдан). Уколико погледамо нашу традицију, деца су често добијала и заштитна (профилактичка) имена, која би требало да их чувају од урока и злих сила (Вук). Кроз историју је веома изражен био појам титуларног (династичког) имена, које означава припадност некој династији или владарској кући, а које је носио сваки наследник монарха од чијег имена је настало (у династији Немањића династичко име било је Стефан). На основу пола, имена могу бити мушка (Марко, Милош) и женска (Марина, Милица), али постоје и имена која функционишу као име оба пола (Вања). У односу на фреквентност употребе имена у оквиру једне заједнице или учесталости појављивања у одређеном ономастикону, имена могу бити честа и ретка. Ако одређено име носи нека дијалекатска обележја сегменталног и супрасегментог нивоа назива се дијалекатско име (Мијаило, Микаило наспрам имена Михаило). Такође, многе људе често називамо неким именима која им нису уписана у родни лист, односно личну карту, те се прави разлика између званичног и незваничног (секундардног) имена. Интернационално име јесте име које се, фонетски прилагођено, јавља код више народа (Никола, Петар). Са друге стране, страно име је име које се у одређеном језику појављује као позајмљеница (Аркадије, Пелагија), а понекад може бити и преведено на језик у којем се појавило (као превод имена Теодор појављује се име Божидар, Теофил би било Богољуб). Име, такође, може бити хипокористично, чиме се изражава однос блискости или симпатије према именованом (Ленче од Јелена) или скраћено, када изгуби хипокористичне особености, али представља краћу верзију пуног имена (Лена од Јелена). Са друге стране, име може носити и пејоративно значење, углавном добијено коришћењем аугментативног суфикса (Николетина од Никола). У традицији су позната и племенска имена, настала према имену родоначелника, поглавара или старешине одређене етничке групе (Пипери) и породична имена или надимци (секундарно презиме, презиме-надимак, породични надимак), такође настала према неком претку, а која поред званичног презимена носе чланови одређене породице. Термину л. и. блиски су и термини аноним, криптоним и псеудоним. Аноним је назив који се користи за особе које скривају своје име или као ознака особе којој се не зна име. Криптоним је измишљено, сакривено име места или појма у тајном језику, а псеудоним лажно или измишљено име којим се одређени аутор представља или потписује (Бен Акиба је псеудоним Бранислава Нушића). Имена могу имати различите варијанте, које могу носити и неке значењске особености или указивати на став према именованом, нпр. експресивне, стилске, књижевне, дијалекатске, конфесионалне, званичне, незваничне и сл. Словенска имена била су популарнија од календарских све до последњих година XX века, када преовладавају календарска имена. Иако су се народна имена одржавала кроз историју, календарска имена преовладала су у областима преко Саве и Дунава у XVIII веку. У тим областима је у то време било много необичних страних имена (Аркадије, Теофил, Пелагија). У XIX веку, када долази до буђења националне свести, многи Срби мењали су имена страног порекла у словенска, народна имена (Бранко Радичевић је словенско име Бранко узео уместо свог страног имена Алексије). Исп. антропоним, презиме, надимак, именска формула.
Литература:
Шћепановић, Михаило, Снежана Баук, „Терминологија српске антропонимијеˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане, Терминолошка стандардизација лингвистичког описа савременог српског језика 32/3, 2002, 269–287.
Грковић, Милица, Речник личних имена код Срба, Београд, 1977.
Skok, Petar, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Zagreb : Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1971–1974.
Лексикон српског средњег века, Сима Ћирковић/Раде Михаљчић, Београд, 1999.