надимак име које појединац стиче током живота поред личног имена и презимена. Н. је предмет проучавања антропонимије, гране ономастике која се бави проучавањем антропонима – надимака, личних имена и презимена. За разлику од личног имена, које добијамо по рођењу, н. се стиче током живота, у зависности од особина појединца или породичне традиције. Надимци могу бити хипокористични, неутрални или погрдни. Хипокористици, имена одмила, којима се изражава однос блискости и симпатије према именованом, веома су чести у српском језику. Најфреквентнијиу српском језику су они који настају од личних имена (Милош – Миша, Јована – Јоца, Тијана – Тића). Неки од тих надимака данас се користе као пуна имена (Влада, Бранко, Лена, Оља). Чести су надимци који настају под утицајем родитељског или дечијег тепања, настали од заједничких именица беба, сека и бата (Беба, Сека и Бата). Надимци могу настати на основу неких физичких или карактерних особина појединца (Дебељко, Главоња, Риђи, Шкртица). Такође, настајали су и од презимена (Манда<Мандић, Сима<Симић). Надимци и презимена често су настајали антропонимизацијом на основу занимања неког претка (Ковачевић<ковач, Терзић<терзија). Посебну групу у српском језику чине породични надимци, настали углавном на основу особине или имена неке личности у породици, који се преносе с колена на колено. Такође, постоје и надимци које носе сви становници одређеног краја, настали на основу догађаја из прошлости или карактерних особина становника (Лале, Сосе, Ере, Чарапани). Када н. одражава настојање да се именованој особи припишу заслуге, достојанство или почаст, назива се мелиоратив (Јован Златоусти). У данашње време, под утицајем интернета и друштвених мрежа, настају и надимци којима се појединици представљају на друштвеним мрежама, како би истакли своју личност, исказали креативност или прикрили идентитет. Такви надимци настају од личних имена и презимена, као еквиваленти неких страних имена (Sophie<Sofija, Mary<Marija) или као комбинација имена и бројева, графичких или интерпункцијских знакова (Ana94, Mil@n). Уколико се користе како би прикрили лични идентитет, изједначавају се са псеудонимима, измишљеним именима која углавном користе уметници. Исп. антропоним, лично име, презиме, псеудоним, хипокористик.
Литература:
Грковић, Милица, Речник личних имена код Срба, Београд, 1977.
Милосављевић, Бојана, „Надимци говорника српског језика у четовању”, Philologia 3/3, 2005, 35–42.
Рогић, Павле, „Лично или властито име у језику у свом развојном профилу”, Јужнословенски филолог 30/1–2, 1973, [551]–558.
Шћепановић, Михаило, Снежана Баук, „Терминологија српске антропонимијеˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане, Терминолошка стандардизација лингвистичког описа савременог српског језика 32/3, 2002, 269–287.