адаптација (срлат. adaptatio < лат. adaptō 1. sg., adaptāre ‘удесити, углавити’; фр. adaptation, енгл. adaptation) 1. прилагођавање речи из страног језика фонетским, графичким, морфолошким, акценатским, синтаксичким и другим правилима језика која реч преузима. Потпуно адаптираним страним речима сматрају се оне које су развиле полисемију и деривацију у језику у коме су адаптиране и када је њихов облик формиран у складу са правописним правилима језика примаоца. Што позајмљеница има више значења и деривата, она је прилагођенија творбеном и лексичком систему језика у који је ушла. Нпр. и поред конкуренције у речи рачунар, англицизам компјутер је потпуно адаптиран у српском језику – има краткоузлазни акценат на другом слогу, регуларни множински облик (компјутери), промену по падежима (компјутер, компјутера…), бележе је речници српског језика (конкретно Речник српскога језика, 2011), од ње су добијене следеће изведенице: именице компјутеризација, компјутериста, придев компјутерски, глагол компјутеризовати, а затим и синтагме као што су компјутерски вирус, компјутерска обрада података и сл., чак и жаргонску скраћеницу – комп и секундарно значење (за особу која може да меморише или запамти много података – Он је живи компјутер). 2. прилагођено, фонетско писање страних имена у српском језику према правилима српског правописа, транскрипција. 3. прилагођавање језика било каквим комуникативним променама или потребама, нпр. начина изговора, изражавања, гласа просторији, јасноће изговора потребама места и сл. Исп. транскрипција.
Литература:
Ивић, Павле, Иван Клајн, Митар Пешикан, Бранислав Брборић, Српски језички приручник, Београд: Београдска књига, 2007.