естетска (поетска) функција језика функција језика која подразумева усмереност поруке на саму себе. Доминантна је у књижевноуметничким делима, али може се јавити и у другим текстовима и функционалним стиловима, када порука постаје главни циљ комуникације: у разговорном стилу, публицистичком (на пример, у жанровима као што су коментар, колумна, репортажа и сл.), рекламном и политичком (међу)стилу и сл. Лингвистика, према Јакобсону (1966), не сме да ограничи проучавање е. ф. ј. само на књижевност, а функције језика у књижевном тексту не смеју се свести само на ову: књижевноуметничко дело каткад може имати и референцијалну функцију (саопштавањем одређених порука, информација – на пример, епска поезија с доминантном употребом 3. лица), експресивну или емотивну (кад, рецимо, песник у 1. лицу изражава сопствене емотивне набоје у лирској поезији), апелативну (у лирској поезији у 2. лицу, али и уопштено: утичући на осећања, разум, мисли, чула читаоца) итд. Због усмерености поруке на себе и поигравање језичким изразом, у ову функцију, као подврсте, каткад се сврставају и лудичка и магијска функција језика. Исп. функција језика, референцијална функција језика, експресивна (емотивна) функција језика, конативна (апелативна) функција језика, фатичка функција језика, метајезичка функција језика, магијска функција језика, лудичка функција језика.
Литература:
Jakobson, Roman, Lingvistika i poetika, Beograd: Nolit, 1966.
Katnić Bakaršić, Marina, Lingvistička stilistika, Sarajevo: Naučna i univerzitetska knjiga, 1999.
Петковић, Новица, Чему служи стилистика, у: Публицистичка стилистика, Српско Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003, 5–42.