функција језика сврха или циљ коју има комуникациони акт, језички израз. Језичке функције издвојили су руски формалисти и прашки структуралисти. Теорија о функцијама језика развијена је, пре свега, из прашке школе, тзв. Прашког лингвистичког кружока. Посебан удео у издвајању језичких функција пре њих имао је Карл Билер (психолог и лингвиста), који је првобитно понудио теорију о три основне функције језика: референцијалну (предметну). емотивну (експресивну), конативну (импресивну). Каније, Јан Мукаржовски прихвата ову поделу, али сматрајући да се мора проширити и естетском (Тошовић 2002). Роман Јакобсон на основу теорије комуникације сумирао је шездесетих година XX века дотадашња сазнања и, проширивши поделу, дао теорију о шест основних језичких функција, тако да сваком елементу комуникације одговара по једна функција. Он полази од усмерења на сваки од шест чинилаца у говорном акту, то су: пошиљалац, прималац, порука, контекст, код и контакт. Опис језичких функција није дошао одједном, већ му је претходило дуго издвајање једне по једне функције, при чему су истраживачи полазили од обичне, комуникативне и завршавали са најзагонетнијом, поетском (Петковић 2003). Тумачење језичких функција постало је познато и утицајно у другој половини XX века. Иако свака порука има доминантну функцију, којом је условљена језичка структура, она може имати и више функција. Пошиљалац шаље поруку примаоцу о одређеном предмету (референту), који Јакобсон назива контекстом, на коду који им је заједнички, одређеним каналом. С тим у вези, разликују се референцијална (денотативна, когнитивна) функција (усмереност језичког израза на предмет поруке), експресивна (емотивна) функција (усмереност на пошиљаоца поруке), конативна (апелативна) функција (усмереност на примаоца поруке), фатичка функција (усмереност на контакт, тј. канал), метајезичка функција (усмереност на код), поетска (естетска) функција (усмереност на саму поруку, на сам језички израз; у оквиру ове функције се каткад издваја лудичка и магијска функција). Функције језика су важне за стилистичка истраживања. Функционални стилови имају различите функције као доминантне (естетска у књижевноуметничком, референцијална и метајезичка у научном и сл.), што је значајно за утврђивање њихових одлика (Катнић-Бакаршић 1999). Исп. референцијална функција језика, експресивна (емотивна) функција језика, конативна (апелативна) функција језика, фатичка функција језика, метајезичка функција језика, естетска (поетска) функција језика, магијска функција језика, лудичка функција језика.
Литература:
Jakobson, Roman, Lingvistika i poetika, Beograd: Nolit, 1966.
Katnić Bakaršić, Marina, Lingvistička stilistika, Sarajevo: Naučna i univerzitetska knjiga, 1999.
Петковић, Новица, Чему служи стилистика, у: Публицистичка стилистика, Српско Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003, 5–42.
Тошовић, Бранко, Функционални стилови, Београд: Београдска књига, 2002.