метајезичка функција језика функција језика која је усмерена на код. Јавља се кад говорници проверавају да ли користе исти код, исти језик, идиом, тј. да ли употребљавају речи са истим/различитим значењем и сл. (исп. Шта мислиш под тим „приземан“?, Шта подразумеваш под том речју?; За мене „дубиозно“ не значи дубоко…). Типично се среће у речничким, енциклопедијским, уџбеничким, научним и др. дефиницијама (исп. Ћелија је основна јединица грађе и функције свих живих бића). Уочава се и у цитатима, у навођењу туђих речи – у новинарству, науци, али и свакодневном говору, те у књижевности, када наратор најављује речи ликова – што према Бахтину (1980), представља говор у говору, али и говор о говору, текст у тексту, али и текст о тексту. Стога, ову функцију имају и метатекстуални жанрови: приказ, критика, сажетак/апстракт, резиме, осврт и сл. При навођењу туђих речи, посебно у новинарству, користе се у ауторској дидаскалији (тзв. конферанси) различити глаголи говорења (verba dicendi), који се неретко у писаном тексту стилски варирају (најчешће се користе стилски неутрални глаголи казати, рећи, говорити, али и додати, објаснити, истаћи, нагласити и др., те глаголи мишљења итд.); у књижевности је у оптицају већи број глагола говорења – и експресивних, конотираних и семантички разноврснијих (исп. у Сремчевом роману Поп Ћира и поп Спира: Јао, и теби је још до вечере! – дрекну гђа Сида; Којешта му и одговарај! – обрецну се гђа Сида). Лингвистика је као наука о језику у својој основи метајезички устројена, али се ова функција јавља и у другим наукама. Честа је и у свакодневном говору (исп. Ми за то кажемо „мувалица“, или у исправљању језичких грешака и сл.), у усвајању језика (кад родитељ каже детету: Реци „па-па“, Реци „хвала“ тети и сл.; па и код учења страног језика). Неподударање или разликовање кодова може изазвати неспоразуме (исп. и када људи у расправи кажу: Ми не говоримо истим језицима; Ми се не разумемо; и сл.). а за избегавање тога користе се и ограде (исп. Нисам се добро изразио; Можда нисам одабрала праву реч). Познате су у култури полемике између критичара и песника као примери таквог неспоразума: песници полазе од песничког, интуитивног, синтетичког и дескриптивног израза, док се критичари служе теоријским, аналитичким језиком (Петковић 2003). Исп. функција језика, референцијална функција језика, експресивна функција језика, конативна (апелативна) функција језика, фатичка функција језика, естетска (поетска) функција језика, магијска функција језика, лудичка функција језика.
Литература:
Bahtin, Mihail, Marksizam i filozofija jezika, Beograd: Nolit, 1980.
Jakobson, Roman, Lingvistika i poetika, Beograd: Nolit, 1966.
Katnić Bakaršić, Marina, Lingvistička stilistika, Sarajevo: Naučna i univerzitetska knjiga, 1999.
Петковић, Новица, Чему служи стилистика, у: Публицистичка стилистика, Српско Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003, 5–42.