конативна (апелативна) функција језика функција језика усмерена на примаоца поруке; назива се и импресивна функција. Јавља се у комуникацији која делује на примаоца, утиче, „апелује“ на његова осећања, мисли, тежи да изазове неку реакцију; уобичајена је у убеђивачком, персуазивном дискурсу. Њоме су се, пре свега, бавили реторичари (Петковић 2003); у античкој реторици, према Аристотеловој подели, посебно се тицала политичког говора (који подстиче или одвраћа од конкретне радње). Доминантна је у порукама у 2. лицу једнине или множине, у којима се јавља директно обраћање (вокатив), и посебно, императив. Нарочито се јавља у пропаганди, у политичким и рекламним кампањама, агитационо-пропагандним текстовима. Питањима је такође својствена ова функција, јер и она изазивају реакцију саговорника – одговор. Примарно конативну (апелативну) функцију, на пример, имају реченице: Додај ми со!; Марко, отвори прозор; Добар дан, поштовани гледаоци!; Извините, колико је сати?; Купујте наше производе!; Гласајте за нашу странку! Исп. Исп. функција језика, референцијална функција језика, експресивна функција језика, фатичка функција језика, метајезичка функција језика, естетска (поетска) функција језика, магијска функција језика, лудичка функција језика.
Литература:
Jakobson, Roman, Lingvistika i poetika, Beograd: Nolit, 1966.
Katnić Bakaršić, Marina, Lingvistička stilistika, Sarajevo: Naučna i univerzitetska knjiga, 1999.
Петковић, Новица, Чему служи стилистика, у: Публицистичка стилистика, Српско Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003, 5–42.